Izvor: Blic, 27.Nov.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika i izbor sudija
Ovih dana privodi se kraju (zakonski rok je 1. decembar 2009) postupak izbora sudija sa stalnim mandatom u osnovnim, višim, apelacionim, privrednim i prekršajnim sudovima. Reč je, nesumnjivo, o izuzetno važnom događaju iz više razloga. Pre svega, time će, tri godine posle usvajanja Ustava, biti primenjene ustavne odredbe o izboru sudija od strane Visokog saveta sudstva (VSS). Ovaj savet po prvi put bira sudije sa stalnim mandatom, koje je do sada birala Narodna skupština. To je veoma krupan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << korak ka uspostavljanju nezavisnog sudstva, oslobođenog političkog tutorstva. Takođe, predstojeći izbor sudija praktično predstavlja njihov reizbor. Time se stvara mogućnost za faktičko, mada indirektno sprovođenje lustracije, to jest odgovornosti (neizborom) onih sudija koji su vršenjem svoje funkcije kršili ustavna prava građana (na primer izborna). To je i prilika da se nemalom broju sudija, čiji rad u pogledu stručnosti, zakonitosti i ažurnosti, savesnosti i moralne dostojnosti nije bio zadovoljavajući, uskrati ponovni izbor u sudijsko zvanje.
Uspeh predstojeće velike kadrovske „operacije" u sudstvu, kojom treba da se smanji broj sudija za oko 500, presudno zavisi od toga da li će VSS visoko profesionalno, samostalno i savesno obaviti svoju ulogu. To, pre svega, znači da ne sme da podlegne bilo kojoj vrsti političkih i drugih uticaja i pritisaka. Ovo je posebno važno zbog toga što se prvi put u istoriji našeg sudstva samim sudijama pružila prilika da imaju odlučujući uticaj na izbor svojih kolega. Naime, od ukupno 11 članova VSS, koji bira i razrešava sudije sa stalnim mandatom, njih šest je iz redova sudija. Ako se tome broju doda i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, koji je takođe sudija, a po položaju i predsednik VSS, to čini ubedljivu većinu sudija u sastavu ovoga organa (sedam od 11). Time se, nadajmo se, trajno napušta praksa svih dosadašnjih sastava republičke skupštine da se prilikom izbora sudija, a naročito predsednika sudova (kao i tužilaca), primenjuje kriterijum njihove političko-partijske podobnosti, da se izbor vrši na osnovu tzv. partijskih kvota, to jest putem pogodbi vladajućih stranaka.
Ali, politička vlast se nikada ne predaje u borbi za kontrolu celokupne državne vlasti, posebno sudstva i tužilaštva. Deo te kontrole zadržala je tako što je Ustavom predviđeno da predsednike sudova ne bira VSS, već Narodna skupština na njegov predlog. Ona, takođe, na vreme od tri godine, a na predlog VSS, bira sudije i tužioce koji se prvi put biraju na te funkcije. Međutim, najveći uticaj politička vlast je zadržala na izbor tužilaca. Za razliku od sudija sa stalnim mandatom, koje bira Visoki savet sudstva, tužioce bira Narodna skupština na predlog Vlade Srbije (a ne Državnog veća tužilaca). I to, ne sa stalnim mandatom, već na period od šest godina, s tim što mogu biti ponovo izabrani. Naravno, ako Vlada oceni da su „dobro" obavljali svoju funkciju. A kad je reč o predsedniku Vrhovnog kasacionog suda, njegov mandat traje pet godina bez prava na ponovni izbor!
Tu, međutim, nije kraj. Politička vlast je, donoseći pravosudne zakone, u nekoliko slučajeva odstupila od ustavnih rešenja. Na primer, Ustav (član 144) izričito predviđa da predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na predlog VSS, a po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Ali, u članu 102 stav 5 Zakona o sudijama izostavljena je ustavna obaveza pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda za izbor njegovog prvog predsednika! Ostaje da se vidi da li će Narodna skupština izbor predsednika ovoga suda izvršiti u skladu sa Ustavom ili na osnovu očigledno neustavne prelazne odredbe Zakona o sudijama. Takođe, iako se u osnovnim, materijalnim odredbama ovoga zakona (član 79 stav 1) predviđa da se predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira iz redova sudija toga suda, što je jedino logično, u prelaznim odredbama istog zakona (član 102 stav 5) suštinski se odstupa od tog principa i predviđa da se on bira „među licima koja ispunjavaju uslove za izbor sudija toga suda". Time se vređa dostojanstvo sudija najvišeg suda, jer se predviđa mogućnost da njegov predsednik bude neko izvan izabranog sudijskog sastava ovoga suda.
Kad je reč o VSS, on je, nažalost, konstituisan, otpočeo sa radom i obaviće izbor sudija u nepotpunom sastavu. Naime, kolegijum dekana svih pravnih fakulteta za člana VSS iz reda profesora pravnih fakulteta predložio je profesora Zorana Tomića. Međutim, Skupština je njegov izbor bez objašnjenja skinula sa utvrđenog dnevnog reda sednice od 26. oktobra 2009, iako je bio podržan od skupštinskog odbora za pravosuđe i upravu. A reč je o vrlo uglednom profesoru upravnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, nestranačkoj ličnosti i članu Visokog saveta pravosuđa u prošlom sazivu. To se, verovatno, ne bi dogodilo da je profesor Tomić član neke od vladajućih stranaka.
Najzad, Zakon o VSS (opet u završnim i prelaznim odredbama) predviđa da njegov član iz reda sudija, po prestanku funkcije u VSS „nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu". Na ovaj način se krši ustavno rešenje da sudije sa stalnim mandatom samostalno bira VSS, jer je, ovako, član VSS unapred izabran za sudiju višeg suda, odnosno zakonom postavljen i unapređen!
Na Visokom savetu sudstva je ogromna odgovornost da izborom najstručnijih, visokoprofesionalnih i moralno dostojnih sudija, stvori uslove za otklanjanje sumnje građana u raširenu korupciju u sudovima, kao i za obezbeđenje visokog nivoa zakonitosti i ažurnosti u njihovom radu. Ostvarenje tih ciljeva jedan je od bitnih uslova i za pristupanje Srbije EU.
