Izvor: Blic, 05.Jul.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika cenzusa
Snaga jedne partije morala bi da zavisi od njenog programa i od toga koliko joj građani veruju da je u stanju da to što obećava i ostvari. Veličina njenog biračkog tela je, dakle, srazmerna verodostojnosti proklamovane politike. Svuda u svetu osim kod nas - gde smo svedoci obrnutog postupka: jedino ovde cenzus je polazište, a ne ishodište politike.
Kad god se jedna partija ili pokret približe kritičnom donjem nivou, kada se, drugim rečima, proceni da neće biti pređen >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << cenzus, ugroženi se dovijaju na sve moguće načine da ostanu u igri. U tu svrhu se osnivaju nove koalicije ili rasturaju stare, menjaju programi ili naglasci u njima, priređuju svakojake vratolomije koje više pristaju cirkuskoj nego političkoj areni.
Sve je to, naravno, i shvatljivo i dopušteno. Partije imaju pravo da se prilagođavaju promenjenim okolnostima i da - u skladu sa njima - biraju nove prioritete. Moglo bi se čak reći da su promene - sa stanovišta ne samo partijske već i društvene probitačnosti i poželjne i korisne. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je i partijama - kao i živim bićima - neophodno da - s vremena na vreme - udahnu novi život kako se ne bi zapustile i zaparložile.
Takvim nastojanjima, naravno, ne može se prigovoriti sve dok su u granicama legitimnih potreba. Podozrenje u iskrenost preobražaja javlja se kada se pomenute pobude ispoljavaju kao poplava melodramatičnog saosećanja sa nerazvijenim i zapuštenim krajevima. Da bi u to poverovali morali bi da imamo uverljiv odgovor na jednostavno pitanje zbog čega se oni, koji se danas prosto razdiru zbog neravnomernog razvoja Srbije, nisu o tome ranije brinuli. Pa, dugo su već u vlasti. Šta ih je (pre nego što se pojavila avet cenzusa) sprečavalo da takvo stanje izmene?
