Izvor: Politika, 05.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička žetva
Predmet političke trgovine u našim uslovima može da bude sve, pa i – hleb. Važan je samo trenutak i očekivana politička korist koja iz toga može da proizađe. Zato i nije iznenađenje što je ovih dana na red došla – poljoprivreda. U koje bi, uostalom, drugo doba politička prepucavanja i zahtevi iz ovog delokruga imali veću težinu nego u vreme žetve...
Iz jedne političke stranke zakotrljala se priča da naši proizvođači od države ne dobijaju ni približno para koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi trebalo, a naročito ne subvencije po hektaru u čemu se uzor vidi u bogatim poljoprivredama ujedinjene evropske porodice. Priča o pet hiljada dinara koje bi bez problema davala stranka, a koju je jedan od njenih čelnika i započeo, danima je u javnosti "zvonila" kao stvar od najvećeg značaja. Da su oni na vlasti, problema u plaćanju ne bi bilo; ali su sada, avaj, tu neki drugi koji i pored suficita u državnoj kasi nisu voljni da izdvoje, po njima, ne tako veliki novac.
Kao plodno tle za ovu priču izabrano je vreme žetve. Nimalo slučajno. Naime, i ove godine je na površinu isplivala stara priča o pšenici. Proizvođači su i ovoga puta nezadovoljni otkupnom cenom koju im daju mlinovi. Ti isti mlinovi imaju svoje argumente zašto nisu voljni da plate više, a svi zajedno upiru prstom u državu – da ona treba da reši sve te probleme tako što će odrešiti kesu. Jer, reč je, za ime sveta, o pšenici, hlebu, strateškoj proizvodnji, prehrambenoj sigurnosti i još koječemu.
Posebna dimenzija cele priče o pet hiljada dinara je što su se na ovom terenu sukobile dve partije vrlo sličnih i bliskih političkih opcija, a da se ne pominje i to što se sve svelo na svađu političara koji su rodom iz naše najveće žitnice. Ključeve od agrarne kase trenutno drže baš oni... I, gle čuda, nisu voljni da udovolje zahtevima svojih suseda – da im popune džepove državnim parama. Kada "perje leti" među ovom skupinom komšija, uz to politički sličnih, šta bi tek bilo da je prvi čovek agrarne politike iz centralnog dela zemlje...
U celoj halabuci ekonomija se nije ni čula. Koga zanimaju poređenja naših i evropskih proizvođača pšenice koja pokazuju da su njihovi prinosi čak dvostruko veći od naših, ko želi da čuje kako subvencionisanje agrara po hektaru znači čisto presipanje para u džepove građana koji su vlasnici trećine svih obradivih površina, pa se se zato, zarad novog prihoda, nikad zemlje ne bi odrekli... Ne pomažu ni činjenice da je država "skucala" u agrar pozamašna sredstva po raznim osnovama. Sve to pada u vodu na sam pomen da tamo neko drugi po hektaru proizvođačima daje 300 evra.
Kaža o pet hiljada dinara po hektaru polako će otići u zaborav, potisnuta političkom svakodnevicom. Međutim, sve dok politika, a ne ekonomija, bude merilo kome i koliko treba dati, malo je nade da ćemo se ovakvih poluafera rešiti na duže vreme.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 05/08/2006]
