Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PROBLEMATIČNI PATRIOMETAR
Treba se kloniti prenagljenih poteza i obavezujućih reči koje danas mogu da deluju kao melem, a već sutra se pokažu štetne po dugoročne interese. Lider radikala Nikolić izjavio je da ćemo „zapamtiti” ko je priznao nezavisno Kosovo, ali je mudro pozvao Evropu da se vrati prijateljstvu, jer Srbi znaju da praštaju
Veliki beogradski miting zamišljen je kao veličanstvena manifestacija koja bi svetu odaslala poruku o tome kako Srbi doživljavaju gubitak Kosmeta, a tamošnjim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbima pružila ohrabrenje da ne napuštaju ognjišta jer država stoji iza njih. Ne znam zašto nije upriličen u danu da mu prisustvuje i predsednik republike, tek impresivna masa nedvosmisleno je dala do znanja da je Kosovo i dalje Srbija.
Pre svega iz poštovanja prema Srbima na Kosovu, ne bih otvarao temu da li je skup imao partijska obeležja, ne bih o pretećem „nikad i niko” ili patetičnom zaustavljanju kalendara. Bilo je tu natruna poput Karadžićevih portreta ili parole: „Policijo, uhapsite Borisa, Natašu i Čedu”, ali ako se eliminišu ultranacionalisti i politički revanšisti, vlast je sve u svemu ispunila ono što se od nje očekuje: da motiviše i kanališe revolt. Država je za obavezan sastav dobila prelaznu ocenu.
Sada o umetničkom dojmu. Jedinica k’o vrata. Paljevina američke i novo kamenovanje drugih ambasada, prva žrtva, mega-Molotovljevi kokteli u obliku zapaljenih kontejnera, uništena saobraćajna signalizacija, ponovo polupani „Mek”, napadnute strane banke, razvaljeni izlozi i besomučna pljačka.
Početkom nedelje osudio sam razularene huligane i tražio da se utvrdi ko je odgovoran. U komentarima su se obrušili na mene. Zašto pišem o incidentima zanemarljive manjine – kako me to podseća na ono „šačica šetača” iz Miloševićevog vremena – a u drugi plan stavljam protest stotina hiljada. Drvlje i kamenje. Kako se usuđujem da kritikujem poneki razlupani prozor kada nam otimaju Kosovo. Ništa neobično. Kada to kaže kapitalni ministar mogu i drugi.
Pošto samopromovisanim nosiocima problematičnih patriometara ne dajem pravo da me premeravaju, ponavljam osudu divljanja po ulicama. Ne samo zbog najoštrije, jednoglasne osude Saveta bezbednosti i oporih slika vandalizma koje su obišle svet, pa i ovde u drugi plan potisnule miting pred Skupštinom, već najviše zbog nas samih. Naravno da me brine imidž zemlje u kojoj živim. Odelo ne čini čoveka, ali čini kardinala, kažu Italijani.
Ne smemo da dopustimo da manipulacije Kosovom uvedu Srbiju u ozbiljan problem. Beogradski haos preti demokratiji. Izaziva institucije. Poništava dostojanstvo većine. Tera strane investitore. Kod svakog normalnog ostavlja gorak ukus u ustima.
Možda je i dobro ovo što se dogodilo. Možda dodirujemo dno da bi se rastreznili. Duboko sam pri tom ubeđen u dve stvari.
Prvo, da je država obavezna da spreči nasilje. Ne da moli na uzdržavanje, kako je to prvo preučtivo uradio Tadić, a potom ponovio i Koštunica. Država je dužna da interveniše. Kada nekome ubiju rođenog, taj bi u razumljivom besu takođe bio spreman da ubije. Država je tu da ga zaustavi i stvar prepusti legalnim procesima.
Dok ovo pišem, čujem eho razumno postavljenih pitanja: zašto nije bilo žandarmerije pred ambasadama kada se znalo da sledi skup visokog rizika? Kako to da su besne grupe pešaka uvek bile brže od „micubišija” interventne brigade? Da nije neko daljinski usmeravao nerede priželjkujući zavođenje vanrednog stanja? Traže se odgovori i odgovornost.
Drugo se tiče huligana, kriminalaca. Tako ih i nikako drukčije ne nazivam, jer u razularenoj masi ne vidim mladiće iskreno pogođene gubitkom Kosova, još manje osobe kojima je na duši solidarnost sa kosovskim Srbima. U vreme kada su nas bombardovali zbog Kosova većina njih tek je polazila u osnovnu školu. Ali, njihova pogubna frustracija sada se zaodeva nacionalističkim kapuljačama. „Benetonovim”, pokradenim.
O tome bi, sem nas, morali da razmišljaju i oni koji su do svega ovoga doveli, a sada priznaju nezavisno Kosovo. U Vašingtonu je to administracija Džordža V. Buša koja je svojom bahatošću, zaobilaženjem sistema UN i negiranjem međunarodnog prava intervenisala u Iraku, a „rat protiv terorizma” pretvorila u regrutni centar pojačanog terorizma. Matrica je ponovljena povodom Kosova.
Unutar EU to su oni koji izgleda ništa nisu naučili od raspada Jugoslavije. U Briselu su izgleda potcenili ponos srpskog naroda (i eksplozivne kapacitete) misleći da je dovoljno izmrcvaren i da će mu šećerleme poput bele šengenske liste biti dovoljna nadoknada za izgubljenu teritoriju i omeđene sunarodnike.
Porast nacionalizma, radikalizma, antiamerikanizma i antievropskih opredeljenja je direktna posledica ponašanja Amerike – odakle nas i sada uveravaju da su nam prijatelji, i dela EU – gde govore da tako žarko žele da nas priključe svojoj porodici. Svojim postupcima guraju nas od sebe, a onda se čude što premijerova zahvalnost Vladimiru Putinu bude propraćena ovacijama.
Kosovsku lekciju tek treba proučavati. Mnogi će imati štošta da nauče. Amerika i EU moraće da se potrude da otpuše kanale komunikacije i da, ukoliko to zaista žele, Srbima ponude dostojanstvenu budućnost.
Što se nas tiče, nastavljamo da živimo sa osećajem tuge. Srbija je dužna, sebe radi, da stoji uspravna u poniženju. Ali, treba se kloniti prenagljenih poteza i obavezujućih reči koje danas mogu da deluju kao melem, a već sutra da se pokažu štetne po dugoročne interese. Lider radikala Nikolić izjavio je da ćemo „zapamtiti” ko je priznao nezavisno Kosovo, ali je mudro pozvao Evropu da se vrati prijateljstvu jer Srbi znaju da praštaju.
Šta sve iz ovoga može da proistekne? Emocije su prolazne. Setimo se da smo samo posle godinu dana sarađivali sa onima koji su nas bombardovali. Dakle, kako će Srbija iskoristiti ispoljenu energiju naroda i da li će ono što se zove njena politička elita uspeti da se dogovori o dugoročnom interesu i strateškom opredeljenju zemlje?
Beograd će veoma brzo morati da formuliše šta hoće. Dosad najavljene mere iz Akcionog plana uglavnom se svode na diplomatiju. Što je dobro. Država je jednostavno obavezna da povuče poteze kao što je snižavanje nivoa odnosa sa državama koje su priznale Kosovo. Bolje je ići postupno, po principu tri puta meri, jednom seci. Istovremeno je akcenat na blokiranju kosovskog legitimiteta, mada u tome još ne vidim gde je naš konkretan interes. Da li je to podela koju nagoveštava izolovanost severa i pomeranje granice?
Srbija će morati znalački da koristi pukotine koje je Kosovo izazvalo u međunarodnoj zajednici. Što znači da mora da bude prisutna i aktivna, a ne da se uvređeno povlači u osamu. Moraće da nađe odgovor kako će se ponašati na raznim skupovima, posebno regionalnim, gde će Kosovo insistirati na sopstvenoj državnoj legitimaciji. Unmik bi tu mogao da bude od pomoći. Svakako i Euleks, ukoliko se ne nastavi tvrdo ignorisanje misije EU. I ukoliko u Briselu shvate da srpsko ogorčenje nije samo jedan primitivni balkanski hir.
Boško Jakšić
[objavljeno: 24.02.2008.]
