Izvor: BKTV News, 17.Apr.2012, 14:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od Sodome do Gomore: tur-retur / 1/

Preturao sam po svetskim uzorima i zaključio- nisam prvi, ni jedini koji je naišao na tekst izuzetno uglednog i autoritativnog  ekonomskog naučnika čija razmišljanja, ocene i zaključivanja teško ili nikako ne prolaze pored „licenciranih državnih analitičara“! I da ljudi koji se bave kolumnama ili blogovima, usvajajući i diveći se takvom analitičkom duhu, jednostavno “ustupi“ svoj prostor, verujući da time svojim čitaocima „poklanja“ nešto posebno i teško dokučivo u >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << zemljama stroge kontrole medija. Čak i kada je reč o traganju za istinom zbog čega je neka zemlja u metastazi duhovnog, naučnog i političkog obolenja od surove nesposobnosti da se gradjanima obezbedi tračak nade i putokaz  izlaska iz krize,
Verujem da će ovaj tekst uvaženog profesosra dr. Ljubomira Madžara, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu ,a zatim i rektora BK, a sada Alfa unjiverziteta i saradnika Instituta „Petar Karić“, uz čiju saradnju je i izvršena selekcija podataka i činjenica, biti veoma zanimljiv. I koristan usijanim političkim glavama koje će, makar iz poštovanja prema naučniku svetskog glasa, baciti pogled i na ovaj tekst.
Sa tom ambicijom, profesoru Madžaru biće u sledećih nekoliko dana ustupljen prostor moje kolumne!
1.     Katalog problema Nimalo neočekivano nego, naprotiv, predvidivo i bezmalo zakonito, naša privreda je dospela u situaciju u kojoj debalansi, ograničenja, prepreke i nemogućnosti gotovo da iscrpljuju celokupno njeno biće. Budući da se ona faktički sastoji od sve samih problema, niko ne može pretendovati da ih pobroji i katalogizuje u celosti. To što sledi predstavlja jednu selekciju tih privrednih mrtvouzica, a drugi analitičari bi mogli da naprave različite ali jednako legitimne preglede.
(1) Zabrinjavajuće nizak tempo rasta i jednako nezadovoljavajući nivo privredne aktivnosti, uključujući i veličinu bruto domaćeg proizvoda (BDP). Dobru deceniju nakon oktobarskog prevrata BDP je još uvek na oko dve trećine nivoa na kom je  bio 1989, poslednje koliko-toliko normalne godine pre tranzicionih turbulencija. Indrustrijska proizvodnja je u još nepovoljnijem stanju budući da nije dostigla ni polovinu obima iz 1989. godine. Izuzimajući Bosnu i Hercegovinu, Srbija je po tako manjkavom razvojnom učinku jedinstvena među zemljama u tranziciji (ZUT). Nizak nivo na kom smo se zatekli znači da je i stopa rasta BDP bila razočarajuće niska, i to po dva osnova. Prvo, zabrinjavajući sadašnji nivo znači da je brzina kojom se privreda razvijala tokom poslednjih bezmalo četvrt veka morala da bude nezadovoljavajuća. Drugo, kad se privreda uruši, postoje teorijski razjašnjeni razlozi za njen brz rast kad već kreće sa tako niskog nivoa BDP i drugih makroekonomskih agregata; taj potencijal privreda Srbije nije iskoristila.
(2) Ogromna nezaposlenost koja se meri stopom nezaposlenosti od fantastičnih 24,4%. Stvarna stopa mogla bi biti i veća  jer jedan broj lica bez posla nije u tom svojstvu oficijelno registrovan i jer se dobar broj nezaposlenih u razočaranju povlači iz radnog kontingenta, prestajući da pretenduje na zaposlenje. S druge strane, procene zaposlenih u sivoj ekonomiji idu i do pola miliona osoba, što sigurno smanjuje stvarnu stopu nezaposlenosti. Ipak, nezaposlenost ostaje prava rak-rana ovog društva čak i kad se uvaže svi razlozi koji je kvalifikuju u jednom ili drugom smislu. Nezaposlenost je pre svega ekonomsko pitanje, ali je i krupan ljudski, psihološki, politički, resursni (gubljenje znanja i radnih sposobnosti) i etički problem.
(3) Trajno i krajnje nezadovoljavajući obim izvoza. Očigledna i široko poznata ekonomska – a moglo bi se reći i aritmetička – zakonitost jeste da učešće izvoza u BDP mora da bude utoliko veće ukoliko je opseg privrede manji. I u tom pogledu Srbija je pri samom dnu u skupini privreda ZUT. Nedovoljnost izvoza je težak strukturni problem sa doslovno pogubnim dugoročnim implikacijama. Nezavisno od svih drugih atributa, rast privrede ovakvog obima i sa ovako niskim učešćem izvoza nije održiv.
(4) Sa (3) je direktno povezan notorno veliki spoljnotrgovinski deficit i deficit u bilansu tekućih transakcija. Zbog velikog obima doznaka iz inostranstva (između 4 i 5 milijardi evra) deo tog deficita je prirodan i neizbežan, održiv je sve dok doznake pritiču u približno tolikom obimu i sa stanovišta makroekonomske ravnoteže ne predstavlja problem. No, i kad se taj, uslovno nazvani, legitimni deficit uzme u obzir, debalansi u odnosima zemlje sa inostranstvom ostaju nizdržljivo visoki i rast uz takve deficite nije dugoročno održiv. Dosadašnji rast, takav kakav je, bio je moguć samo zahvaljujući prilivima od privatizacije, zaduživanju i jednom broju dodatnih stavki koje ni same nisu dugoročno održive. Ova činjenica ima važne posledice i po karakter ekonomskog rasta razmotrenog u tački (1): zbog ogromnog viška uvoza nad izvozom, praktično je blokiran razvoj realnog sektora i sektora razmenljivih dobara, a nezdravo je i neodrživo ubrzan rast usluga. U delu literature ta pojava nazvana je virtuelizacijom rasta  koji, već kao takav, nije održiv. Kad se iscrpu mogućnosti finanisranja ogromnog viška uvoza nad izvozom, izduvaće se i splasnuti te aktivnosti (saobraćaj, osiguranje, špedicija, bankarstvo...koje su prevozile i na drugi način opsluživale taj hipertrofirani uvoz) i opšta stopa rasta urušiće se i po tom osnovu.
(5) U celini gledano, privreda Srbije nedovoljno je investirala. To važi za ceo interval od preko dve decenije koji devedesetih godina proteklog veka počinje sa tranzicijom, ali i za svaku deceniju unutar tog intervala uzetu ponaosob. Nedovoljnost investiranja već je dobrim delom implicirana tačkom (1). Na to se nadovezuje istinski šokantna nedostatnost domaće akumulacije. Investicije su finansirane mahom prilivima iz inostranstva, a delom i iz privatizacije, što je, kad su u pitanju kapaciteti u nacionalnom vlasništvu, dobrim delom tek naknada za imovinu otuđenu u privatizaciji. Domaća akumulacija tokom protekle decenije kreće se oko nultog nivoa. To znači da će se – ako i kad prestanu ili bitno splasnu prilivi sa strane – postaviti ozbiljni problemi finansiranja investicija, tj. finansiranja daljeg razvoja posmatranog u celini. Prilivi od privatizacije, zaduživanja i drugi egzogeni elementi u spletu finansijskih tokova mahom su pretakani u tekuću potrošnju. Tako su se i država i stanovništvo prilagodili nivoima trošenja koji daleko prevazilaze proizvodne mogućnosti zemlje, što znači da će, kad egzogeni prilivi presahnu, uslediti mučna prilagođavanja za koja nije jasno kako će moći da budu izvedena ekonomski, ali i podnesena socijalno i politički.
(6) Nelikvidnost je u ovoj privredi dostigla razmere zbog kojih je sistem finansijskih, pa i ekonomskih odnosa na samoj ivici sloma. Masa neizmirenih obaveza je ogromna, a rokovi plaćanja računa apsurdno su produženi. Ugovor nije ugovor, a obaveza nije obaveza. Odgađanje plaćanja, pa i samo neplaćanje, uzelo je toliko maha da već uveliko premašuje nivo koji bi odgovarao skučenim finansijskim mogućnostima privrednih subjekata. Plaćanje – i neplaćanje! – postalo je stvar poslovne politike, što znači da pri ovolikom tolerisanom finansijskom neredu pojedinci i organizacije odgađaju ili odbijaju plaćanja ne zato što nemaju sredstava nego zato što im poslovna računica pokazuje da im se to ne isplati! Sablažnjivo je da je pravi protagonista finansijske nediscipline upravo država, koja privredi duguje više od milijarde evra i jedan je od glavnih uzročnika očajnog finansijskog stanja u privredi. Smemo li da očekujemo da finansijski red u društvu uspostavi država koja je sama ključni kreator nereda?
(7) Sa (6) je neposredno povezan očajan finansijski položaj privrede. Ogroman broj subjekata uveliko je utonuo u zonu nesolvetnosti i ima negativnu neto imovinsku poziciju (kapital je manji od nule). Neto stalni obrtni fond faktički je istopljen. Firme se gase i otkazuju, a sve je veći broj onih koji rade sa gubitkom. Rastući broj subjekata ispunjava uslove za stečaj, ali se važeće zakonodavstvo ne primenjuje jer su kapaciteti sudskog sistema ograničeni i – što je mnogo važnije od toga – ne postoji potrebna politička volja: aktuelna vlast čuva po svaku cenu radna mesta smećući s uma da je u nešto daljoj perspektivi trošak tog efemernog dobitka mnogostruko veći i da će upravo zbog takvog oportunističkog i kratkovidog čuvanja radnih mesta budući gubitak radnih mesta biti zastrašujuće velik.
(8) Ekonomska politika ne može biti delotvorna, niti privreda kao takva može uspešno da funkcioniše, bez makar minimalnog poverenja. Tzv. kredibilitet odavno je i uveliko uništen, a njegovoj eroziji mnogo je doprinela i politika tokom minule decenije. To što se uspostavilo na planu kredibiliteta može se okarakterisati kao ekonomska pustoš. Problem sa kredibilitetom je u tome da se gradi i formira decenijama, a može da se istopi i zbriše po kratkom postupku, sa svega nekoliko energičnih a nepromišljenih ekonomskopolitičkih poteza.
(9) Stanovništvo u Srbiji naglo stari i već spada u najstarije u Evropi. To podrazumeva veliki fiskalni teret koji svoje dodatne determinante ima u hipertrofiranoj i društveno nekontrolisanoj državi. Veliki fiskalni teret – savim nezavisno od oblika u kome se privreda i stanovništvo oporezuju – ima za posledicu nisku rentabilnost i prvređivanja i investiranja, uključujući i nisku privlačnost za strane direktne investicije (SDI). Sa takvim miljeom, posve nezavisno od zapuštenog i krajnje neuređenog pravnog ambijenta za koji je nepsredno odgovorna država, ne može se računati niti na normalno domaće investiranje niti na obilnije SDI; u odsustvu energičnijih promena, perspektiva je dalje usporavanje privrednog rasta, pa možda i stagnacija i involucija. Svemu tome treba dodati jedan ubitačan kuriozitet koji ni u stručnoj javnosti nije privukao potrebnu pažnju: u većem delu protekle decenije realni lični dohoci rasli su otprilike dvostruko brže nego produktivnost rada. Jasno je da takva kombinacija razvojnh tendencija nije dugoročno održiva.
/ nastaviće se sutra/
Tweet

Nastavak na BKTV News...