Izvor: BKTV News, 18.Apr.2012, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Sodome do Gomore: tur-retur /2/
Ovo je drugi nastavak jedne posebne studije profesora dr Ljubomira Madžara. Uz ponovno objašnjenje kako je došlo da tudju analizu uvrstim u svoju kolumnu.
Preturao sam po svetskim uzorima i zaključio- nisam prvi, ni jedini koji je naišao na tekst izuzetno uglednog i autoritativnog ekonoskog naučnika čija razmišljanja, ocene i zaključivanja teško ili nikako ne prolaze pored „licenciranih državnih analitičara“! I da ljudi koji se bave kolumnama ili blogovima, usvajajući i >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << diveći se takvom analitičkom duhu, jednostavno “ustupi“ svoj prostor, verujući da time svojim čitaocima „poklanja“ nešto posebno i teško dokučivo u zemljama stroge kontrole medija. Čak i kada je reč o traganju za istinom zbog čega je neka zemlja u metastazi duhovnog, naučnog i političkog obolenja od surove nesposobnosti da se gradjanima obezbedi tračak nade i putokaz izlaska iz krize,
Verujem da će ovaj tekst uvaženog profesosra dr. Ljubomira Madžara, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu ,a zatim i rektora BK, a sada Alfa unjiverziteta i saradnika Instituta „Petar Karić“, uz čiju saradnju je i izvršena selekcija podataka i činjenica, biti veoma zanimljiv. I koristan usijanim političkim glavama koje će,makar iz poštovanja prema naučniku svetskog glasa, baciti pogled i na ovaj tekst.
Sa tom ambicijom dnas ponovo ustupam prostor svoje kolumne analizi profesora Madžara.!
2. Uzorak uzroka
Uključivanjem reči uzorak u naslov pododeljka učinjen je pomalo neobičnim. Razlog je u tome što je i broj uzročnika jednako velik kao i broj problema, pa čovek ne zna odakle da počne. Ne može se pretendovati na izlaganje celokupne kolekcije uzroka, nego tek na uzorak nekih od njih.
(1) Možda je smotreno na prvo mesto staviti institucionalni vakuum. Stare institucije, kakve god da su bile, naglo su se urušile, a nove se stvaraju sporo, mukotrpno i uz velike hazarde. I ovde, kao i kod održavanja kredibiliteta, važi neugodna asimetrija: institucionalna rešenja se brzo, gotovo obnoć demontiraju i ruše, ali do novih se teško, sporo i mučno dolazi. Srbija je u toj stvari hendikepirana jednim brojem specifičnosti koje je čine prilično različitom od drugih ZUT. Ona je, naime, mnogo svoje kreativne energije i prevelik deo administrativnog kapaciteta trošila na oblikovanje ili tek saniranje teritorijalno-državne organizacije, a tu je bila i skoro desetogodišnja međunarodna izolacija, ekonomske sankcije i bombardovanje u režiji NATO – međunarodne organizacije za koju postoje nagoveštaji da bi Srbija bila spremna da joj se pridruži. To su krupni razlozi zbog kojih Srbija svoje institucije nije mogla da razvija tempom koji bi makar izdaleka bio uporediv sa brzinom kojom su se institucije razvijale u drugim ZUT. Sa osakaćenim institucionalnim poretkom, kao i sa drastično skučenom sposobnošću njegovog razvijanja i popunjavanja, ne mogu se očekivati zadovoljavajući privredni učinci. Da su ti učinci u prošlosti bili znatno veći, bilo bi to pre neočekivano iznenađenje nego predvidiv razvoj događaja na regulativnom i makroekonoskom planu.
(2) Neefikasne, kolebljive i nesigurne koalicione vlade prava su kob za ekonomsku politiku Srbije. One imaju mnoge slabosti, od kojih su pomena vredne bar dve: (1) političke koalicije u oslonu na koje se formiraju suviše su široke i raznorodne, i (2) u skupinu koalicionih partnera moraju da se uključe i stranke koje su izrazito različite po svojim ideološkim i programskim opredeljenjima. Koalicione vlade se (a) sporo formiraju, (b) u položaju su da moraju da zadovolje veliki broj parcijalnih interesa svojih brojnih partera, među kojima ima i onih koji su po političkoj podršci sasvim sitni (ti interesi bivaju, drugim rečima, konvertovani u ograničenja u njenom operativnom delovanju), (c) kratkoveke su budući da može da ih sruši veliki broj, mahom sitnih partnera, (d) s obzirom na (c) one su nesigurne i moraju da budu naglašeno oprezne u svom delovanju, (e) iz prethodne tačke proizlazi i njihova kolebljivost, uz često i skoro tipično preokretanje odluka, te tako i sa predvidivim i neizbežnim gubljenjem i kredibiliteta i ugleda, (f) zbog toga što izrastaju iz nezdravih koalicija, iz udruživanja stranaka koje su ideološki i akciono suprotstavljene, one gube podršku i poverenje najšire javnosti; u njih su, naime, razočarani pristalice većine stranaka koje su se našle u tom nelagodnom i iznuđenom savezu, i (g) te vlade su osetljive na brojne oblike pritisaka, uključujći i one iz poslovnih krugova, budući da se uz mala sredstva mogu pridobiti neki poslanici ili koalicioni partneri u celini.
Ispostavilo se da je cena koalicionog pristupanja obezbeđivanje nesmetane kontrole nad „zadobijenim“ segmentima privrednog i društvenog života; mogući su bili samo takvi sporazumi u kojima se stranke-partneri nisu jedne drugima mešale u gospodarenje tim segmentima; tako je došlo do čudovišne vertikalne podele vlasti koja je negacija klasične podele vlasti kao mehanizma kontrole nad političkim establišmentom i državom; vlast i država postale su tako preterano jake u odnosu na ostatak stanovništva, a slabe u onome što treba da obavljaju i gde je njihova efikasnost nezaobilazna potreba za normalno funkcionisanje društva.
(3) Nemoguće je u listu uzroka ne uvrstiti ono što je već prethodno uvršćeno u probleme. Veliki fiskalni teret i destruktivna tendencija dvostruko bržeg rasta realnih dohodaka u odnosu na dinamiku produktivnosti rada izazivaju silne poremećaje u funkcionisanju privrede, potiskuju je u zonu nesolventnosti i generišu opasnu plimu nelikvidnosti. Dalje posledice ovih poremećaja šire se kroz ceo ekonomski sistem.
(4) Mnogo toga sa čim se u ovo vreme nosi privreda Srbije nasleđeno je iz prethodnog sistema socijalističkog samoupravljanja i predstavlja gorku baštinu sa čijim će se efektima dugo morati računati. Jedan od elemenata te baštine je neupotrebljivo i trulo ekonomsko tkivo čiji se veći deo ne da uključiti u savremeno tržišno privređivanje. To nije nekakva specifičnost Srbije; najveći deo kapaciteta nasleđenih iz socijalizma pokazao se kao neupotrebljiv u preovlađujućoj većini privreda ZUT, a njihov uspešni rast zasniva se na autentičnom tržišnom sektoru, nastalom i izraslom u novim uslovima. Kad novi vlasnici nakon privatizacije delom rasturaju kupljene firme, prebacujući nakretnine i materijalna sredstva u druge upotrebe, onda ih ne treba diskvalifikovati kao „loše“ ili „nepodobne“ vlasnike, nego treba zaključiti da je sve to što oni nastoje da prebace na druge opcije u zatečenoj firmi bilo loše angažovano. Oni su i motivisani i (više od drugih subjekata) osposobljeni za procene i odluče o tačkama angažovanja raspoloživih resursa.
Deo teškog nasleđa jesu i brojna, dobrim delom u ekonomskom i socijalnom smislu neopravdana individualna i čak neka kolektivna prava koja je socijalistički režim neodgovorno i masovno emitovao, a čije teške finansijske implikacije snosi aktuelna ekonomska politika i država koja je vodi. To je jedan od činilaca odgovornih za ogroman fiskalni teret koji sve više i više guši privredu Srbije. Ne treba isključiti niti mogućnost da ogroman raskorak između rasta realnih dohodaka i produktivnosti rada predstavlja efekat inercije iz prethodnog sistema kad su zaposleni sami sebi određivali plate.
(5) Među uzročnike makroekonomskih poremećaja spada i ubrzano javno, posebno spoljno, zaduživanje, koje je sa svoje strane posledica prevelike javne potrošnje i prebrzog rasta realnih plata i zarada. Jednostrano je i pogrešno posmatrati javni, pogotovo spoljni javni, dug samo u odnosu na BDP, što još uvek daje relativno povoljnu sliku, nego ga treba posmatrati i u odnosu na izvozne prihode – iz kojih se jedino spoljne obaveze mogu servisirati – kao i u dimenziji brzine sa kojom se povećava. I u odnosu na izvoz i u pogledu brzine Srbija je već visoko zadužena zemlja, a dug će se u budućnosti nametnuti kao krupno razvojno ograničenje. Servisiranje duga iscrpljivaće ionako mršavu buduću akumulativnost privrede, a njegovo ubrzano povećavanje destimulisaće i SDI, pa će i taj jedini naoko izgledan izvor finansiranja razvoja prestati da važi kao osnova neke iole ohrabrujuće ekonomske budućnosti. Sa ovim je povezana već naglašena nedovoljnost izvoza kao krupno strukturno ograničenje privrede koje će samo po sebi, i nezavisno od drugih ograničenja, ozbiljno limitirati budući privredni razvoj.
(6) Kao jedan od problema navedeno je nepoverenje javnosti u državu i njenu ekonomsku politiku, ali mora i ovde biti istaknuto kao uzrok. Jedna od posledica ovog uzročnika je široka i gotovo sveopšta eurizacija, koja silno ograničava domete monetarne politike i upravljivost privrede spušta na obespokojavajuće nizak nivo.
(7) U vezi sa nelikvidnošću pomenut je svekoliki nered i opšta slabost pravnog poretka. Sve i kad bi svi drugi činioci bili povoljni, uz ovako defektan i mahom bez delatne primene pravni poredak bio bi smetnja, onemogućio bi normalan razvitak privrede. Kako kontinuirano upozorava Evropska unija (EU), ovdašnji sudski sistem je daleko ispod kriterija savremenog sudovanja i ispod standarda EU kojoj želimo da se priključimo. Tržišna privreda ne može u pravom smislu reči da funkcioniše bez uređenog i delotvornog sudskog sistema. Bez njega nije moguće uspostaviti nasušno potrebnu finansijsku disciplinu, obnoviti likvidnost i pokrenuti realizaciju stečajeva, čije je blagovremeno sprovođenje za tržišnu privredu doslovno nezaobilazan uslov.
Kad se govori o pravnom poretku kao preduslovu normalnog funkcionisanja privrede i njenog uspešnog razvitka, ne misli se samo na institucije koje neposredno regulišu ekonomske odnose. Mnogo je širi krug učinaka koje pravni poredak treba trajno i na redovnoj osnovi da pruža: to su sigurnost života i vlasništva i, više od toga, njegova duboka utemeljenost u društvo kao celinu i njegova usaglašenost sa neformalnim institucijama, artikulisanim tradicijom i vrednosnim opredeljenjima, bez legislativnih formi i pisanih dokumenata. Samo tako će i ovdašnji građani i strani investitori steći onu neophodnu sigurnost koja će im omogućiti masovno i kreativno pokretanje preduzetničkih poduhvata. Drugim rečima, da bi privreda mogla da bude uspešna, nije dovoljno da samo ona bude pravno uređena; pravno sređeno mora da bude celokupno društvo.
(8) Radno zakonodavstvo je jedna od rak-rana ove privrede, pa i društva u celini. Ono je doslovno premreženo pogibeljnim restriktivnim odredbama. Propisane minimalne nadnice, brojni fiskalni i parafiskalni nameti na plate i nadnice, a posebno uslovi prijema novozaposlenih i, osobito, raskida radnih odnosa – toliko su nepovoljni za poslodavce da su se odavno već nametnuli kao ozbiljna smetnja u zapošljavanju, pa time i prepreka za oživljavanje privrednog razvitka. Da se posebno i ne pominje apsurdno rešenje prema kome poslodavac u slučaju raskida radnog odnosa mora otpremninu da plati za sve godine radnog staža datog upošljenika, a ne samo za one koje je u radnom odnosu proveo kod njega. Pogrešna je teorija i netačna procena da se na taj način svet rada podržava i štiti. Naprotiv. Tim besmislenim rešenjima zapošljavanje se silno koči i ograničava, a teške posledice tog institucionalnog promašaja padaju prvenstveno baš na svet rada. Ako bi se i za koga u svetu rada ispostavilo da od takvih rešenja ima izvesne koristi, onda bi to bili oni koji su već zaposleni, dok bi težak teret tih institucionalnih sudara sa zdravim razumom padao na one bez radnih mesta. Ovo je jedna, možda ređe sretana, kombinacija neefikasnosti i kolosalne nepravičnosti.
(9) Ovo društvo živi u znaku nezdrave opsesije tzv. tajkunizacijom. To, doduše, nije ni problem ni promašaj samo vlade i njene ekonomske politike, nego je šira društvena manjkavost ispoljena u preteranoj averziji prema uspešnim poslovnim ljidima i oličena u iracionalnom i opakom uverenju da svako ko je poslovno uspešan mora na ovaj ili onaj način da se pokaže kao lopov. Ta nezdrava opšta klima velika je smetnja za razvijanje preduzetništva i produktivna ulaganja na liniji ubrzavanja privrednog rasta. Opsesija nepoverenjem prema poslovnom svetu ograničava preduzetništvo i sputava razvoj i po jednoj drugoj osnovi, na posredan način: uz biračko telo kontaminirano mržnjom prema uspešnim poslovnim ljudima, natprosečne šanse u političkom životu imaju stranke i pokreti koji su i sami neprijateljski nastrojeni prema preduzetnicima; politički aranžmani oblikuju se na način koji poslovni svet obeshrabruje, a prilagođavanje političkog sistema ide linijom direktog obeshrabrivanja te dragocene manjine od koje najviše zavisi privredni napredak. Iako država nije epicentar toga zla, ona mnogo može – a mnogo i propušta – da učini na planu lečenja ove opasne društvene boljke.
Jedna od snažnih poruka koje bi najširoj javnosti mogla da uputi država jeste (1) da preduzetnici imaju apsolutno ključnu ulogu u ekonomskoj budućnosti zemlje i da ne postoje drugi institucionalno definisani akteri koji bi mogli da ih zamene, (2) da, za razliku od političara za koje raspolažemo rezervnim, makar i inferiornim, garniturama, rezervna garnitura preduzetnika ne postoji; koliko god da se u doglednoj budućnosti bude povećavao njihov broj, zadugo će ih biti nedovoljno, i (3) „tajkuni“ su dovoljno sposobni da budu mobilni i na međunarodnim relacijama, pa mi – ostatak društvene zajednice – njima baš i nismo potrebni, a oni su nama i te kako neophodni.
(10) Uzročnike ekonomskog zla u koje smo zapali nije lako poređati u neki niz sa monokauzalnm karikama. Tu postoje povratne sprege i negativna, skoro destruktivna sinergija. Tako, proizvodnja podstiče i utiče na zaposlenost, ali postoji i povratni uticaj. Oba ova agregata i njihove dinamičke tendencije utiču na fiskalni sektor, ali je povratni uticaj verovatno isto toliko jak, ako ne i moćniji. Slična veza postoji i između izvoza i proizvodnje, dok nelikvidnost utiče na sve važnije makroekonomske agregate ali u isti mah trpi i njihov snažan uzvratni uticaj. Iz ovoga sledi jedan zaključak koji je lakše formulisati nego sprovesti, a to je da parcijalni pristup rešavanju aktuelne krize, nastojanje da se problemi, makar koliko da su krupni, rešavaju jedan po jedan, ne može da bude uspešan. Moraju se koncipirati i formulisati širi, obuhvatni paketi institucionalnih prilagođavanja i ekonomskopolitičkih zahvata, pa tako delovanjem na jako širokom frontu pomerati sistem prema novim, efikasnijim i društveno racionalnijim konstelacijama. Tako nešto je poželjno, ali bi teško moglo da se ispostavi kao izvodljivo. U privrednom i društvenom životu je kao i u ličnom: to što je najprivlačnije najviše je i udaljeno od domena dostupnog i izvodljivog. Time je pripremljen teren za treći odeljak, za koji se sa neopravdanom pretencioznošću najavljuje da je posvećen rešenjima.
/ Kraj sutra/
Tweet
