Izvor: Politika, 14.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni tamnica, ni zabluda
Kada se govori o jugoslovenstvu ono što odmah pada u oči jeste da za Hrvatsku i Sloveniju danas Jugoslavija važi kao tamnica, za Srbiju je to bila fatalna zabluda, a za ostale bivše republike prolazna tvorevina za sticanje državnosti. Kako izgleda, različite hegemone slike slažu se oko toga da je jugoslovenstvo bespovratna prošlost. Tome ide u prilog i okolnost da u medijskom pogledu jugoslovenstvo svakako nije tiražno ni komercijalno. Ne možete s njim u strateške ustanove za dekretiranje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smisla, kao što su zavodi za udžbenike, niti u programe nevladinih organizacija. Prve ustanove osmišljavaju nacionalni interes, druge štite manjine. Etnos dominira svuda. Prostor između zaštite nacionalnog interesa, s jedne, i prava manjina, s druge strane, preuzak je za treću verziju – jugoslovenstvo, koje čak nema ni status manjine. Ne manje je upadljivo da se govor o jugoslovenstvu najčešće omalovažava kao nostalgija, ako ne i kao izdaja, a retke studije o funkcionalnosti (N. Dugandžija, P. Matvejević) i složenosti (J. Bakić) jugoslovenstva gube se u nacionalnoj galami o prošlosti. Jedva da treba i pominjati da su globalizacijom nametnuta zaštita manjina i tranziciona pravda retorike nespojive s jugoslovenstvom. I nacionalisti i zaštitnici manjina brane nacionalni identitet: prvi većinski, drugi manjinski, ali obe struje štite nacionalno. Jugoslovenstvo je odista nešto drugo, a njegovo razumevanje traži pre svega drugačije poimanje temporalnog poretka. Da li je, naime, neaktuelnost jugoslovenstva konačna? Možda i jeste ako se prošlost shvati kao bespovratno zbivanje, a vremenski poredak kao sastavnica bespovratne prošlosti, neuhvatljive sadašnjice i neizvesne budućnosti.
Ako se, pak, pođe od toga da prošlost nije golo završeno dešavanje, onda stvari postaju složenije. Najpre treba reći da nisu sve prognoze iz prošlosti zabluda, niti je svaka sadašnja slika prošlosti nepobitna istina. Prošlost nije statična nego je dinamična tvorevina.
Govoreći konkretnije, sudbina jugoslovenstva zavisi od sudbine EU. Ukoliko se pođe od sadašnjeg hegemonog shvatanja o stabilnosti EU, kao definitivnog rešenja evropskih sukoba, onda ispada da je budućim balkanskim članicama Unije izlišan jugoslovenski identitet. Dovoljno nas, navodno, ujedinjuje tržište, a multinacionalni kapital donosi pravo i željeni mir. Ako se, međutim, nešto opreznije doda da će EU biti svakako drugačija kada joj se priključe sve potencijalne članice, pa se uz to još ne izgubi iz vida da će najrazvijenije zemlje možda početi i da labave svoju vezu sa ovom zajednicom kada joj pristupe svi nerazvijeni, onda stvari stoje drugačije. Nije prazna šala – upozorenje da će Velika Britanija možda razmišljati o izlasku iz Unije kad joj se priključe Albanija i Turska. Treba podsetiti i da EU nije harmonično društvo ravnopravnih već složen hijerarhijski naddržavni kapitalistički poredak u kome solidarnosti i zaštite manjina ima tek koliko je nužno krupnom kapitalu. Bilo kako bilo, ako se rečeni oprez iole ozbiljnije uzme, funkcija jugoslovenstva već izgleda nešto drugačije nego što se danas čini. Tako postaje jasnije da, lišeno ideološkog balasta 20. veka, jugoslovenstvo 21. veka – kao verzija modernog evropskog regionalizma – može biti korisno: (1) kao otpor periferijalizaciji Balkana, (2) kao zaštitna kulturna i jezička opna malih srodnih naroda.
Premda je budućnost teško predvideti, moguće je donekle shvatiti trajnost zaštitne funkcije jugoslovenstva. Prosto rečeno, Beograd nije mogao da asimiluje Slovence, ali za Rim i Beč se to nikada ne može reći. Ako se Evropa jednoga dana počne raspadati zbog istih uzroka zbog kojih se danas ujedinjuje (jer je ponašanje krupnog kapitala nepredvidivo), budućnost jugoslovenstva će se aktuelizovati, ali svakako u novoj formi, možda više kulturnoj, a manje državnoj. Odavno je uočeno da države dolaze i prolaze, a jezik i kultura ostaju. Teško je sporiti srodnost kulturnog koda Vuka Karadžića, Mažuranića i Kopitara. Treba se brinuti o budućnosti ove prošle kulture, a ne o prošlosti slavne nacionalne politike. Kultura je kritička, a ideologija apologetska delatnost. Istinska kultura nas opominje i suočava sa senkama vlastite prošlosti, dok nas politika uvek podseća na slavu i dužnost prema precima. Uvek je korisnija istina koja škodi nego mit koji godi.
* Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Todor Kuljić *
[objavljeno: 14.07.2006.]
