Izvor: Politika, 16.Jul.2013, 09:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprolazni sjaj „Kuće izlazećeg sunca”
Ako je neki skeptik pomislio da je za Erika Bardona, veliku rok zvezdu iz šezdesetih i sedamdesetih godina, „Kombank arena” danas prevelik zalogaj i da će sinoćni koncert po posećenosti ličiti na uspešnu kućnu žurku – opasno se prevario. Na kućnu žurku, ali sjajnu, svirka je, doduše, podsetila pred kraj, kada redari više nisu uspevali da privole publiku da ostane na stolicama, nego je dobar deo od oko tri hiljade posetilaca nagrnuo ka bini, pevao, plesao i uživao iz sve snage, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a nije među njima bila samo šaka mladih ljudi, naprotiv.
Bardon više nije onaj klinac koji je o „House of the Rising Sun” pevao i sam naličeći mangupu koji je pred zoru nekako isteturao iz „kuće na zlom glasu”, jedva stigao na vreme na posao i, još mamuran, navukao radnu uniformu – odelce u kakvom su tada nastupali svi članovi „Enimalsa”, benda sa kojim se proslavio. Sada je to dobrodržeći sedamdesetdvogodišnjak, ali njegov prodoran i iznijansiran glas, jedan od najhvaljenijih u rok muzici, opstao je do danas. Čak i kada skrati pojedine note i promeni vokalne linije u najprepoznatljivijim pesmama, i dalje ume da nađe savršenu melodijsku frazu.
Zbog godina je morao da napravi pauzu posle pedesetak minuta koncerta, i to kad je s novom postavom „Enimalsa” isprašio „Black Dog”, na oduševljenje publike. Petnaestak minuta stanke je po svim zakonima moralo da ubije atmosferu, ali je bend razvalio tako dobru verziju „Tobacco Road”, a za njom i „We Gotta Get Out of This Place”, da je raspoloženje još više skočilo.
Svaki od Bardonovih klasika, počev od „Don’t Let Me Be Misunderstood”, bio je po jedan mali vrhunac svirke. Ali, pravi klimaks počeo je od bluz tradicionala „Crawling King Snake”, koji su Bardon i gitarista na akustari izveli sami na sceni, obigravajući jedan oko drugog. Na to se nadovezala žestoka obrada „Boom Boom” Džona Li Hukera, u kojoj se „dvoboj” orguljaša i klavijaturistkinje u improvizacijama prelio u mahnitu posvetu majstoru raspojasane klavirske svirke, „Ubici” lično, gospodinu Džeriju Li Luisu, kroz njegovu „Whole Lotta Shakin’ Going On”.
Posle toga, ni „House of the Rising Sun” nije mogla da zadovolji publiku za kraj, pa se bend vratio na bis, izveo „I’m crying” i „It’s My Life”. Tek tada, posle gotovo dva sata, koncert je bio gotov.
V. Vukasović
objavljeno: 16.07.2013.
