Izvor: Politika, 30.Jun.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučna elita je izolovana od javne politike
Mnogi projekti iz oblasti društvenih nauka, nažalost, nisu bliski realnom životu i jedina je korist u poboljšanju rejtinga na „šangajskoj listi”
„Za istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji na godišnjem nivou izdvaja se oko devet miliona evra, ali te pare kao da su bačene u vetar, jer sistem nije postavljen tako da država ima konkretne koristi od toga što izdvaja za ove oblasti naučnog istraživanja. Mnogi projekti iz oblasti društvenih nauka, nažalost, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisu bliski realnom životu, a čak i kada jesu, rezultati njihovih istraživanja se ne koriste jer donosioci odluka u Srbiji i dalje nemaju jedinstvenu i preciznu naučnu bazu podataka iz oblasti društvenih istraživanja, na osnovu koje bi mogli da kreiraju svoju politiku. Jedina korist koju Srbija uspeva da ostvari istraživanjima u oblasti društvenih nauka i pristojnom produkcijom radova iz ovih oblasti je u poboljšanju rejtinga na ’šangajskoj listi’”, zaključak je dr Nevena Cvetićanina, naučnog saradnika Instituta društvenih nauka i narodnog poslanika Socijaldemokratske partije Srbije.
On je o problemu jaza između naučnika i političara, odnosno onoga što rade jedni i drugi, govorio na konferenciji Svetske banke o mogućnostima unapređenja ekonomske situacije na zapadnom Balkanu, koja je održana nedavno u Bečićima.
– Mnogi naši naučnici su razočarani obimom primene rezultata njihovih istraživanja, dok su političari skeptični u vezi sa primenljivošću tih istraživanja u praksi i stoga tek retki od njih konsultuju naučnike prilikom donošenja konkretnih odluka. Tako kod nas gotovo da ne postoji veza između nauke i politike, koja postoji u svim bogatim i stabilnim državama poput SAD, Nemačke, Japana i ostalih, gde se politika ne vodi proizvoljno, već nauka i naučna istraživanja učestvuju u formulisanju javnih politika. Takođe, istorija pokazuje da nema procvata jednog društva bez stabilne veze između intelektualne i političke elite i to je tako bez obzira na to da li se radi o Periklovoj Atini, viktorijanskoj Britaniji ili Nemačkoj i Japanu nakon Drugog svetskog rata. Na žalost kod nas danas imamo situaciju da je intelektualna i naučna elita, odnosno njen najbolji deo, izolovan u odnosu na mogućnost da pomognu u formulisanju različitih javnih politika, te zato ugledni naučnici ili napuštaju zemlju i odlaze u inostranstvo ili odlaze u neku vrstu „unutrašnje emigracije“, pri čemu je država najveći gubitnik.
Na kojim aktuelnim političkim temama, konkretno, naučnici mogu da pomognu političarima?
Pre svega to su teme iz oblasti ekonomije, koja je trenutno pitanje svih pitanja u Srbiji, a tu su i teme iz domena sociologije, demografije, statistike, ustavnog prava, politikologije i međunarodnih odnosa, jer su to one društvene nauke koje imaju potencijal da budu primenjene u konkretnom životu.
Koliko je vremena potrebno za dobijanje naučnih podataka i modela vezanih za te probleme?
Problem nije u vremenu, mnogi naučni podaci i rezultati istraživanja postoje, već je problem u organizaciji tih podataka u jedinstvenu bazu i njihovoj primenjivosti za konkretne političke odluke. Za sada jedino što političari koriste u svojim kampanjama jeste bolan podatak iz oblasti demografije i statistike, da svake godine u Srbiji, usled problema sa natalitetom, izgubimo grad približne veličine Negotina ili Požarevca.
Rekli ste da se naučna istraživanja u Srbiji sprovode sebe radi, a političari donose odluke samo na osnovu instinkta i često bez utemeljenja u egzaktnim podacima. Kako to promeniti?
Tako što ćemo promeniti model finansiranja naučnih istraživanja i preći na tzv. projektno-ciljno finansiranje poput onoga u Evropskoj uniji. To znači da država treba da odredi koje su prioritetne teme koje je potrebno istražiti kako bi se rezultati tih istraživanja primenili u konkretnom procesu donošenja odluka, i da se onda sredstva dodele projektnim timovima koji mogu da iznesu takve projekte. Jednostavno govoreći, treba da uspostavimo sistemsku vezu između nauke i politike, pogotovo kada je reč o društvenim naukama koje se upravo i tiču analize društva i njegovih problema. Na primer, ako država proceni da treba da se radi na promenama političkog sistema, npr. na smanjivanju broja poslanika u parlamentu, onda treba da se definiše da je to prioritetna tema, da se oglasi konkurs za takav projekat i da se finansira projektni tim koji je procenjen kao najstručniji i najsposobniji da državi ponudi konkretan model za reformu ovog sektora.
Možete li da navedete neki primer u svetu kako je određena politička odluka doneta na osnovu naučnog modela?
U razvijenim državama, poput npr. SAD ili Nemačke, postoje uticajni naučni instituti čije nalaze koriste političari prilikom donošenja odluka. Dobar primer je Vašingtonski institut za politiku Bliskog istoka (WINEP) koji okuplja vrhunske naučnike i intelektualce, u čijem savetu je jedan Henri Kisindžer, a čiji se nalazi koriste za formulisanje političkih odluka administracije u oblasti spoljne politike u kojoj stoga, u SAD-u, nema improvizacija, već samo ozbiljnih i promišljenih strategija.
B. Baković
objavljeno: 01.07.2013.
.jpg)
