Izvor: Politika, 04.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilje i identitet
Pitanje identiteta nije zabava za dokone posmatrače. S tim što okosnicu pojedinačnog i kolektivnog postojanja treba tražiti u nacionalnom identitetu. Teško da bismo imali kulturnu istoriju čovečanstva bez pojma o kome je reč. Svako od nas već samim rođenjem pripada kulturi u kojoj je došao na svet. Prve reči progovara na svom jeziku, upoznaje i prima svoju veru, upoznaje prošlost kulture u kojoj je rođen, drži do raznih običaja. Sve su to elementi objektivnog kulturnog i nacionalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << identiteta. Kažem – objektivni, zato što postoji sloboda izgradnje vlastite ličnosti, a posledica takve slobode je i promena sopstvenog identiteta. Da li delimična ili potpuna – nije u ovom trenutku značajno pitanje.
Diskusija o promeni nacionalnog identiteta dobija obimnu građu na primeru Crne Gore. Istraživači ovog problema neće moći da zaobiđu odgovor na pitanje: kako je srpski identitet, u ovoj danas državi a juče "bratskoj republici", odbačen od jednog dela stanovnika i odlučno prihvaćen crnogorski. Nekada je u Crnoj Gori bilo 100 odsto Srba a danas 33 procenta, prema zvaničnim rezultatima popisa. Problem je, kažem, za ozbiljna naučna istraživanja. Ovde možemo da prihvatimo pretpostavku da je do promene individualnih identiteta došlo u postupku slobodnog izbora nacije i kulture kojoj se pripada. Podsetimo na činjenicu da je politička vlast komunističke partije posle 1945. godine suštinski doprinela ovom procesu. Ali, ostanimo kod pretpostavke da je ova identitetska transformacija slobodno izvedena. Takvom obrtu, niko ko je demokratski opredeljen, ne može da stavi primedbu. Ali, nešto drugo zaslužuje ozbiljnu upitanost i kritiku. Nisu svi Srbi u Crnoj Gori prešli u Crnogorce. To danas svi znamo. Međutim, da li dovoljno znamo šta se događa sa njihovim identitetom? Ako su oni prvi slobodno prešli u drugi identitet, da li ovi drugi mogu da slobodno ostanu u svom identitetu? Kako sada stvari stoje, na to pitanje se može odgovoriti samo negativno. Evo nekoliko najnovijih činjenica.
Osporavanje srpskog jezika kao ključnog stuba nacionalnog identiteta već poduže traje. Oni što su postali Crnogorci hoće da im i jezik bude crnogorski. A to se nastoji postići i grubim oblicima nasilja. Čak se i sud umešao u stvari identiteta. Nedavno je Osnovni sud u Podgorici (13. 4. 2007) osudio na kaznu zatvora dvojicu nastavnika i jednu novinarku zato što su "pozivali na bojkot nastave maternjeg jezika".
Novi identitet nameće državna vlast kroz obrazovanje. Menjaju ne samo jezik već i nastavne programe i udžbenike. Kompetentni istoričari iz Crne Gore utvrdili su da je "kroz udžbenike istorije srpski narod u Crnoj Gori doveden u najteže iskušenje od njegovog postojanja na ovim prostorima" (,,Politika", 16. april 2007).
Kome ovi oblici državnog pritiska nisu dovoljni, oči je moralo da otvori nasilje koje su demonstrirale pristalice CPC protiv SPC na Cetinju 18. aprila 2007. Nova crkva, kanonski nepriznata, htela je da čistim nasiljem upadne u pravoslavne hramove. Uz pokušaj nasilnog otimanja srpskih hramova, iz razjarene grupe čule su se teške reči uvrede protiv crkvenih ljudi i Srba.
Dakle, u kratkom vremenskom intervalu, javnost u Crnoj Gori, Srbiji, a valjda i svetu, uverila se da je srpski nacionalni i kulturni identitet u Crnoj Gori izložen oblicima nasilja. Kad su Srbi u Crnoj Gori menjali nacionalni identitet, niko im nije stajao na putu jer je to bilo demokratsko pravo. A kada Srbi ostaju čvrsti u svom identitetu, koriste se razna sredstva, a među njima sila i verbalno nasilje. Ne čuje se, pri svemu tome, glas onih koji sebe uporno predstavljaju kao demokrate. Utihnuo je "borbeni duh" nevladinih organizacija koje stražare nad ljudskim pravima. To ne treba da bude iznenađenje. Ali, šta je sa pravnom državom u Crnoj Gori? Šta je sa Republikom Srbijom? Može li Srbija da ćuti nad kršenjem nacionalnih i demokratskih prava Srba u Crnoj Gori? Mogu li naučnici i intelektualci da okreću glavu od jednog kristalno jasnog primera nasilne promene nacionalnog i kulturnog identiteta? A šta je sa naprednom Evropom? To je već preteško pitanje.
Svi oni treba da se odrede prema procesu nasilne promene identiteta. Treba! Možda. Ali, oni koji neće da prepuste svet njegovim ludostima dužni su da upozore na sredstva koja se koriste u odbrani i osporavanju javnih prava i posledice koje nastaju iz takvih okršaja. Pogotovu, kada je ugroženo biće nacionalnog postojanja.
sociolog, naučni savetnik
[objavljeno: ]
.jpg)
