Izvor: Press, 16.Dec.2013, 13:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narod ište pusto tursko
Valjda će se, majku mu, isplatiti imajući u vidu padanje u opšti delirijum uz epizode o Sulejmanu Veličanstvenom, Otomanskom vladaru koji je u jednom od svojih pohoda protiv hrišćana osvojio i Beograd (svakako ga nije osvojio lepim rečima).
Šta je to sa nama? Da li smo totalno izlapeli pa zaboravismo vremena Turaka koji su orali srpske drumove pre nekoliko stotina godina ili onih, jednako brkatih, iz bliže prošlosti u čuvenim mercedesima 123 što jezdiše našim putevima >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << do pečalbe. Ni o njima nemadosmo puno reči hvale.
Je l` to neki državni interes, ili puka žeđ za boza-serijama? Sa sve junacima koji kroz romantičnu priču šire svoju kulturu, mentalitet i običaje? I zašto se predadosmo tako lako, bez otpora, tv mediju, najmoćnijem oružju 21. veka? Kao da nema druge hrane za um i dušu.
Izgleda da ne želimo da se podsećamo šta su Turci radili Srbima (onoliko!) ili nikad nismo ni učili, jer je istorija dosadna onda kad treba da se uči i mora da se zna. Ko te pita...
Šminkanje istorije (ako treba) zarad vrlo unosnog biznisa zvanog – telenovela, očigledno je. Šta ima veze, izvrši se selekcija istorijskih činjenica, ubace se stereotipi ja ga volim a on voli drugu,treću, koji provereno prolaze, i žene razne (nije da nema i zaludih muškaraca, i zalude dece, što je još strašnije) panično hvataju daljinski i zakucavaju se ispred televizora u udarnom terminu. Ne vide ništa i nikog osim svojih omiljenih junaka. Strast se meri s onom muškom prema utakmici. Možeš da izvodiš striptiz, da pretiš razvodom, apstinencijom, ma da umreš ispred ekrana, ovaj te neće primetiti!
Znači, ništa ne sme da zuji, tandrče, kaplje, šušti, trči, cvrči, kipi, bila večera završena ili ne, bio potreban nekom razgovor, ili nekakva prijateljska usluga - zaboravite! Beg od stvarnosti, pa samo i na 45 minuta, je beg od generalno bljutave stvarnosti.
Na stranu da nijedan jezik nije autohton, prijemčivost na tuđe odavno je dalo rezultate-nekoliko hiljada turcizama u svakodnevnom srpskom jeziku (samo neke od usvojenica - kesa, čizme, jastuk, šal, sapun, kašika,čarape, đevrek, burek, ćevap, kajmak, ratluk, sarma, ćufte, kajgana, šećer, rakija, kafa, čaj..i još sijaset).
A danas, rezultat blejanja u turske serije biće (ili već jeste) porast broja: prodavnica baklave, polaznika kurseva turskog jezika, povoljnih uskršnjih (!) aranžmana za Istambul, obožavaoca trbušnog plesa, ludovanja uz prerađene orijentalne kompozicije, rezervacija u mondenskim turskim letovalištima, nadevanja imena deci i životinjama po junacima iz serije, pa padanje u nesvest ko pred Bitlsima, kad nam glavni glumci dolaze u goste.
Dobro, turistička propaganda radi svoje, imaju ljudi pravo na to, i svako ima pravo da gleda šta hoće, ali možda (jedno malecko možda) ne bi bilo loše da tih sat vremena deca, mame i ostali Suljini/Silini fanovi, uče srpsku istoriju. Ionako veze nemaju ni o bližoj istoriji, kamoli o daljoj. Mislim deca. A mislim da ima i mama sa skromnim znanjem. Ne moraju kroz knjigu, ako su baš gadljivi na knjige, može i kroz pesmu. Evo, na primer, uz onu staru, narodnu u maestralnoj izvedbi Predraga Cuneta Gojkovića – Janičar.
A mi, neomađijani (neo)osmanlijskom romantikom, razmišljamo, iako nas niko ništa ne pita, da li bi Oni, mislim Turci, masovno i s obožavanjem gledali naše serije, o našim svecima, junacima, vojvodama ili kraljevima?
