Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NUKLEARNA VREDNOST NAFTE
Nije prošlo mnogo vremena od teheranske konferencije 1943, a saveznici su otvorili front "hladnog rata". Da li će se istorija ponoviti posle prve posete jednog lidera Kremlja otkako je Josif Visarionovič u iranskom glavnom gradu razgovarao sa Ruzveltom i Čerčilom?
Sudeći po dijametralno različitim ocenama iranskog "tajnog" nuklearnog programa koje daju Vladimir Putin i Džordž V. Buš, Amerika i Rusija su na dobrom putu da obnove strateški sukob koji je obeležio decenije do pada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Berlinskog zida. Sve me podseća na veliku igru koju su na ovim prostorima nekada vodile carska Rusija i Britanija.
Na jednoj strani je hladnokrvni Rus koga od odlaska u Teheran nisu odvratila pažljivo plasirana upozorenja da mu tamo spremaju atentat. Otišao je na samit pet država kaspijskog regiona da bi Irancima preneo "specijalnu poruku" i svetu jasno poručio da Iran ima pravo na "transparentan" razvoj mirnodopske nuklearne tehnologije.
Pošto je rekao da nema podatke o iranskim vojnim ambicijama, Putin je time poslao ne baš mnogo skriveno upozorenje Bušu koji pak misli da bi "atomski ajatolasi" mogli da budu uzročnici trećeg svetskog rata i da bi zato trebalo da budu meta još jedne njegove "preventivne" odmazde.
Putin svakako nije slučajno napomenuo da nijedna od kaspijskih zemalja ne sme da dopusti da njena teritorija bude iskorišćena za vojne akcije protiv neke druge priobalne države. Intervencija protiv Irana bi, drugim rečima, odmah poprimila šire dimenzije i ne bi se svela, recimo, na izolovan incident poput svojevremenog izraelskog bombardovanja nuklearnih postrojenja u Iraku.
S druge strane je uspaljeni Amerikanac koji preti da nikad neće "tolerisati" nuklearno naoružani Iran, regionalnu silu čijem je usponu – iz nehata – on efektno i direktno doprineo intervencijama u Avganistanu i Iraku.
Predsednik SAD ne odustaje od taktike otvorenog pritiska, uključujući i pojačavanja ekonomskih sankcija, kako bi izolovane Irance nagnao da svoje sadašnje lidere, verne legatu ajatolaha Homeinija, zamene novokomponovanim sledbenicima nekadašnjeg velikog američkog saveznika, pokojnog šaha Reze Pahlavija. Kao 1953. kada je svrgnut premijer Mosadek.
Buš bi da oko takvog projekta okupi svet ne shvatajući da se njegova ideja zavođenja globalne demokratije, plasirana kroz formulu rata protiv terorizma, zagubila po gudurama Hindukuša i po dolinama između Tigra i Eufrata.
Putin ga je donekle pratio. Rusija, koja u Iranu gradi prvu atomsku centralu, dva puta je podržala ograničene sankcije koje su UN zavele Teheranu, ali sada odbija njihovo pooštravanje sa ambicijom da ojača svoje pozicije u Islamskoj Republici.
Vladar Kremlja zna kada da kaže: dosta. Rančer iz Teksasa ponovo je promašio u procenama "personalne diplomatije". U stvari, promašio je mnogo ranije kada je, zagledan u oči bivšeg operativca KGB-a, prilikom njihovog prvog susreta u Ljubljani rekao da oseća Putinovu dušu.
"Partnerski odnosi" Vašingtona i Moskve u međuvremenu su dobrano ishlapeli zahvaljujući američkim planovima o raketnom štitu i Kosovu, pa Putin nije usamljen u protivljenju Bušovim imperijalnim geo-petro-ambicijama zarad kojih bi bio spreman da SAD uvuče u sopstveni (srećom ne svetski) treći rat protiv Irana.
Šef Bele kuće i njegov ratoborni potpredsednik sve više su u koliziji ne samo sa svetom već i sopstvenom administracijom. Posebno otkako je pominjanjem novog rata Buš dao do znanja da ne prihvata ocene bivšeg glavnokomandujućeg američkih snaga na Bliskom istoku, generala Džona Abizaida, koji je pre penzionisanja ove godine rekao da "postoje načini da se živi sa nuklearnim Iranom".
Američki predsednik i dalje mesijanski veruje u trijumf nad silama tame koje u njegovoj interpretaciji oličava Iran kao "osovina zla". Generali su, međutim, tokom sedam godina Bušovog intervencionističkog predsednikovanja naučili da milijarde dolara mesečno i moderno naoružanje ne obezbeđuju pobedu.
Američka vojska gubi ratove u Avganistanu i Iraku u koje je uložila mnogo: od ljudstva i novca do renomea vojne sile i moralnog prestiža "lidera slobodnog sveta". Konflikt u Iranu imao bi razorne posledice. Generali Pentagona se protive perspektivi otvaranja opasnog fronta i pripravni su da se pobune protiv nove misije osvajanja "srca i duša" dalekih Persijanaca o kojima znaju malo, a ono što znaju odvraća ih od ratovanja.
Američki privredni stratezi istovremeno upozoravaju da bi novi sukob izazvao ekonomski haos zbog nafte koji ne bi odgovarao ni zemljama Zaliva, petroizvoznicima tradicionalno sumnjičavim prema šiitskom Iranu. Od krize bi najviše profitirale države koje bi Buš danas najradije da priguši: Rusija i Venecuela.
Iranski rat svakako bi barel katapultirao iznad stotinu dolara, pod uslovom da američka valuta uopšte opstane kao globalna investiciona moneta. Koliko se velika igra tiče nafte, svedoči i Putinovo upozorenje da neće lako proći projekti naftovoda i gasovoda koji bi zaobišli Rusiju.
Sve me podseća na priču pakistanskog kolege koji mi je u Pešavaru govorio kako je usred prašnjavog Kandahara sretao gospodu u tamnim blejzerima. Izaslanici moćnih zapadnih petrokompanija pokušavali su da od talibanskih vođa jevtino dobiju saglasnost za naftovod koji bi izvorišta centralne Azije preko Avganistana spojio sa Indijskim okeanom.
Radikalni islamizam nije tada Amerikance sprečavao u kontaktima, ali talibani su predloge odbili. Avganistan je ne brzo posle toga bombardovan zbog gostoprimstva Osami bin Ladenu. Sumnjam da danas vođu Al Kaide iko ozbiljno juri.
Amerikancima je važno da je mogući put nafte pod kontrolom. Eksperti znaju da bi Iran bio kapitalni plen. Ne samo zbog kraćih petrolejskih puteva iz centralne Azije, već zbog naftnog rezervoara drugog po veličini na svetu.
Kada se međusobno testiraju oko iranskog nuklearnog programa, Buš i Putin jako dobro znaju kolika je nuklearna vrednost – nafte. A što se neisprovociranog američkog udara na Iran tiče, Buš bi samo ubedio svet da lunatici ne žive u Teheranu već u Vašingtonu.
[objavljeno: ]
.jpg)
