Izvor: Vesti-online.com, 07.Feb.2015, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mangupi

Da slučajno nisam nabasao na jednom satiričnom sajtu na srpski zakon iz iljadu osamsto i neke godine ni sanjao ne bih šta je nekad značila reč mangup!

Naime, u tom zakonu stoji da je opština "dužna starati se o mangup-stoci", onoj koja luta bez vlasnika i deli se na krupnu, sitnu i mangup-odojčad, "što još siše i veliku negu potrebuje".

"Kao ovaj poslednji vid mangupa smatra se i sva domaća pernata životinja", precizira zakonodavac.

Naši iz vlasti >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << koji uopšte slabo čitaju, pogotovo satirične sajtove, eto, nisu do dana današnjeg skapirali da ne treba da se prave mangupi, jer to, prema rečniku srpskom starostavnom, znači - odbegla stoka.

E, sad, ima tu krupne, ima sitnije, ima mangup-odojčadi, zavisi koliko se ko popeo i nametnuo, ali niko, gle čuda, da se odrekne sise i velike nege državne. Štaviše, što je mangup krupniji, to više sisa i skuplje nas košta, iz čega se da zaključiti da je stari srpski zakonodavac ipak omanuo, jer je negu i sisu samo odojčadi namenio.

Napredovala je, bre, ova država, od tog mračnog devetnaestog veka, i jasle se proširile, nijedan mangup neće ostati ni gladan ni žedan, dok je dovoljno ludog i trpeljivog naroda.

"Čim se za kakvog mangupa dozna, vlast ima o njemu voditi staranje", stoji u tački 2 već pomenutog zakona, a mi volimo tradiciju, što stariju - to bolje i neupitnije.

Ponekad se neko od tih mangupa zanese i preigra, kao jednom davno, u ono vreme komunističkog blagostanja. Radi se o priči legendarnog Brane Petrovića koju je on, opet, čuo od čačanskog novinara.

To je priča o Milu Spinozi, koji se na užas načelnika lokalne Udbe, stvorio tik pored prozora Plavog voza u kome je "uramljen" (Branin izraz) stajao lično Broz.

- Tito, Tito, zovni der Jovanku da vas slikam! - zamolio je Spinoza, sirotinja koja je malo skrenula od silne nauke i tako nadimak i zaradila.

U grobnoj tišini, kada je gotovo moglo da se čuje lupanje srce načelnika Zoćevića i nad njegovim ljudima lebdeo samrtnički strah, Tito je pozvao Jovanku i aparat je škljocnuo nekoliko puta.

Voz je krenuo i nestao u pravcu (tada još Titovog) Užica, dabome mnogo omiljenijeg Vođi nego Čačak. Zoćević je, bled kao avet, lagano uzeo Spinozin aparat i skrckao ga u paramparčad.

- Vodite OVO! - naredio je svojima.

Posle je u kafani pričao da je ONO trebalo da ubije ko kera, na mestu, i da mu nije jasno što to nije uradio.

Prošlo je neko vreme, stigla je i jesen, načelnik je nekako pregrmeo Krcunov gnev pravednika. A onda je na sto predsednika opštine stiglo ljubazno Titovo pismo u kome, u Jovankino ime, moli da se na Beli dvor "pošalju slike onog simpatičnog čoveka..."

Predsednik opštine se cerekao u sebi, a Zoćević je podneo ostavku i otišao bestraga.

Kao i Mile Spinoza, koga više niko nikada u Čačku nije video. Nastavio je da rešava kvadraturu kruga i gaji dve-tri kozice, bar tako kažu.

Naši sadašnji mangupi, kao što već rekosmo, ne čitaju, a da čitaju negde bi nabasali i na stari zakon i na Braninu priču. Pa bi stavili prst na čelo i zapitali se: šta kad jednog dana naš Vođa, pardon - načelnik, zglajzne? Kad iz nekog Belog dvora u Briselu ili Vašingtonu stigne befel, moderna verzija svilenog gajtana i kad neki drugi Mile Spinoza dočeka svojih pet minuta?

Kome će se, kukavci, izjadati, na koju će stranu udariti kad čobanin krene da mangupe sateruje u tor, tamo gde im je i mesto i odakle, da je bilo pravde i pameti, nikad ne bi ni izlazili i pravili pokore?

Bojim se, a biće da sam u pravu, da će posle njih doći drugi mangupi, razulareni kao i ovi sad i oni pre njih i da će prigrliti iskrene pokajnike. Pa, Jovo nanovo.

Doduše, dok srpski novinari snimaju srpske dokumentarce u kojima su Ratko i Radovan crnji od đavola, a Srbi njihovi popadali anđeli, male su nam šanse da maknemo dalje od stoke.

Nastavak na Vesti-online.com...