Izvor: Politika, 15.Avg.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manastiri u bunkeru
Prepuštanje srpskih svetinja na čuvanje Kosovskoj policiji zapravo je previđanje realnosti u kojoj se KFOR-u ipak više veruje
„Kosovo treba našminkati; treba izbeći toliko upadljivu vidljivost vojske”, ponavljali su nekoliko godina nakon dolaska misije u poverljivim izveštajima komandanti KFOR-a i šefovi Unmika u pokrajini. Istine radi, ta slika Kosova pretvorenog u bunker nikako se nije dopadala ni moćnim stranim političarima željnim dokazivanja nove realnosti i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potrebe da se pokaže kako sada, posle bombardovanja, ovde vladaju mir i multietnička idila.
U međuvremenu, Srbi su bezmalo nestali iz gradova, sistematski su uništavane crkve, manastiri, spomenici, a goli život je zavisio od pratnje i neizlaska iz geta.
„Ne možemo za svakog Srbina obezbediti po jednog vojnika da ga stalno čuva, moramo čekati da se svest promeni”, odgovarali su, na uporne zahteve Srba, oni koji su imali političku moć i vojnu silu da zaustave razorni ciklus nasilja, dok se proces stapanja OVK elite i strane administracije nastavljao uz zvuke klasične muzike, pored bazena u bizarnim vilama novih gospodara Kosova.
Komandant KFOR-a, francuski general Marsel Valenten, prvi je krenuo u proces šminkanja Kosova. Ovaj komunikativni miljenik medija počeo je da „uvodi nove doktrine” sklanja punktove, kolutove žice, osmatračnice, tenkove...
„Nemate nikakvog razloga za zabrinutost, situacija je potpuno pod kontrolom, sve je mirno, mi garantujemo bezbednost”, ubeđivao je monahe manastira Svetih arhangela kod Prizrena zamenik šefa Unmika Čarls Brejšou. Na moje pitanje zašto je tako siguran, kratko je odgovorio: „Vidite li vi ove vojnike oko nas”. Četiri dana nakon tog sastanka dogodio se 17. mart 2004. godine. Od arhangelskog kompleksa nije ostalo ništa, sagoreo je do temelja. Nemačka štampa je svoje vojnike nazvala zečevima s Kosova.
Slično je prošao Devič, manastir kod Srbice, i četrdesetak drugih svetinja Srpske pravoslavne crkve, u Prizrenu su pripadnici Kosovske policijske službe učestvovali u nasilju i izbacivanju Srba iz stanova. Haos su, kasno u noć, jedino zaustavili američki vojnici odlučnom akcijom, posle mnogo žrtava i paljevine, u Čaglavici kod Prištine.
Bez obzira na različita iskustva, vera da KFOR može da pruži elementarnu zaštitu postoji kod većine Srba i njihovih predstavnika, koji toj organizaciji ujedno pripisuju i najveću odgovornost za ličnu i opštu bezbednost. Nasuprot tome, Kosovskoj policiji se ne veruje zbog svakodnevnog lošeg kontakta i raznih oblika ponižavanja; percepcije da je ona produžena ruka Tačija i Haradinaja; veza s kriminalom i OVK prošlošću; zbog prodaje srpske imovine koja se u nekim manjim opštinama odvija preko komandira KPS-a. Zato danas Srbi u KFOR-u vide kakvu-takvu sigurnost, a njihovo čuvanje najznačajnijih objekata Srpske pravoslavne crkve predstavlja garant ličnog opstanka i nadu u nepristrasnost.
„Već više od 10 godina vojnici KFOR-a čuvaju naše najveće svetinje i uradili su veliki posao. Oni imaju nekakav svoj proces koji sprovode smanjivanjem broja vojnika i smatraju da više ne treba da obezbeđuju manastire, već da to treba da preuzme KPS policija. Ne možemo sprečiti KFOR da prestane da čuva manastire, ali isto tako oni nas ne mogu naterati da Kosovska policija zameni vojnike KFOR-a, zato što oni nisu isto”, kazao je nedavno vikarni vladika lipljanski Teodosije. „To je tihi pritisak da Srbi napuste ovaj prostor, a bojim se da se to isto čini i s manastirima.”
Episkop Teodosije je najavio neku vrstu samoorganizovanja u kojoj bi u manastirima dežurali monasi ili prijatelji manastira i tako čuvali svetinje, a nije isključio ni zidanje novih zidova i kapija. „Moraćemo da ostanemo u našim svetinjama i delimo njihovu sudbinu”, kazao je vladika Teodosije.
Ključno je pitanje koliko se s takvim organizovanjem može istrajati, koliko je ono efikasno i posebno šta može uraditi u odvraćanju „sitnih” provokacija koje dnevno zagorčavaju život i stvaraju atmosferu da ste višak i smetnja ljudima koji vas okružuju. U posebno teškom položaju naći će se manje i siromašne monaške zajednice teško stradale u proteklom periodu.
Njihov opstanak u krajevima poznatim po zaslužnim ratnicima i ekstremnom siromaštvu pretvoriće se u golu borbu za letinu, manastirske zabrane, useve ili ono malo pašnjaka oko manastirskih zidina. Sudbina i opstanak takvih zajednica u Gorioču kod Istoka, Budisavcima kod Kline, manastiru Devič u Drenici ili čak ostarelog sestrinstva Pećke patrijaršije, zaštićenog novim zidom, biće ozbiljno dovedena u pitanje.
I međunarodni i domaći znalci ovdašnjih prilika kažu da nerede većih razmera, koji se po pravilu obično okrenu protiv najslabijih, ne mogu da zaustave „lokalne bezbednosne strukture, koje se još nalaze u procesu razvoja”. Pa šta će onda one raditi kod spomenika s liste svetske kulturne baštine, kako će od nasrtljivaca zaštiti svakodnevni život starica u svetinjama?
Biće ipak da se radi o još jednom šminkanju, o još jednom previđanju realnosti u kojoj slabi imaju male šanse da prežive.
Živojin Rakočević
objavljeno: 15/08/2010
.jpg)
