Izvor: Politika, 01.Nov.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maleni cvet, a velika duša
Bez majke koja ih je ostavila, s prihodima od jedva 20.000 dinara, bez kupatila, ogreva, dovoljno garderobe, hrane, prostora za život i vere u ljude, Grkovići istrajavaju u svojoj borbi
„Bila jednom jedna livada velika, raskalašna kao zlatara dragulja. Na livadi je rastao maleni cvet, žut kao sunce, kao dukat. Bio je poznat po svojoj dobroti. Svi su ga voleli, izuzev družine Plavog cveta...”
Ovako svoju priču „Maleni cvet, a velika duša” započinje Zorica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Grković, učenica šestog razreda Osnovne škole „Dušan Vukasović Diogen” iz Obreža. Njene priče „Maleni cvet, a velika duša” i „Reka osmeha” deo su zbornika „U bojama snova”, u kojem su sabrani neki od najboljih radova pećinačkih đaka.
Zorica Grković živi u Obrežu. Na ne tako velikoj i ne toliko „raskalašnoj” livadi, u staroj, trošnoj kući bez broja. U svom „malenom žutom cvetu”, dovoljno svelom da bi ga bilo čije reči i suze mogle podići od zemlje, Zorica živi sa ocem Duškom (45), bratom Zoranom (14), sestrom Anđelom (10) i bakom Gospavom (80).
Bez majke koja ih je ostavila, s prihodima od jedva 20.000 dinara, bez kupatila, ogreva, dovoljno garderobe, hrane, prostora za život i vere u ljude, Grkovići istrajavaju u svojoj borbi protiv „družine Plavog cveta”. Bolje i jače nego mnogi od nas.
–Razlika je u tome što ja nemam kud. Ja ne mogu i ne smem da se predam. Koliko sam mogao, kad više nisam bio sposoban da izdržavam, ja sam se povlačio, sad više nema kud. Živimo u staroj kući koja samo što se ne sruši, s minimalnim primanjima, bez elementarnih uslova za život, bez mnogo nade da će biti bolje. Jedino što imam, to su moja deca. Za njih živim, za njih radim i oni su jedino što me održava – priča nam Duško Grković i stisnuta grla dodaje: – Deca su dobra, poslušna, rade sa mnom seoske poslove jer od toga živimo. Radimo za koricu hleba i litar mleka, ali nas nije sramota. Ćerke su vrlo dobre, sin je dobar đak. Mogli bi oni i bolje, ali je teško sve urediti kad treba da se radi, da se spremi ručak i tako...
Duško Grković proveo je čitav život kao nadničar. Kaže, jedno vreme je radio i u Šećerani u Pećincima, ali je to trajalo kratko – jednu sezonu. Život mu nikada nije bio preterano naklonjen, ali je „družina Plavog cveta” poslednjih decenija donela iskušenja s kojima se ovaj vredni čovek nije mogao nositi.
– Ljudi su naglo osiromašili i to se odrazilo i na mene. Ako oni kod kojih radim nemaju novac, onda ću ga teško imati i ja. Sa nadnica, došao sam do rada za hranu, nešto ogreva... ko koliko ima da pruži. Ono što dobijam na ime dece i socijalnu pomoć koristim da platim malo troškova, da deci kupim knjige, sveske, šta mogu i koliko mogu, neki sok, slatkiš i to je to. Manje ne smem, za više nemam.
Proteklog petka Zorica je proslavila rođendan. Trinaesti. Bez svećica, torte, drugara, zabave. U svom „malenom žutom cvetu”, okružena onima koji je vole. Na pitanje ima li nekih želja, samo je slegla ramenima.
Kakve želje mogu da imaju deca koja nemaju svoje krevete? Bolje i da ih nemaju, kaže Duško, kad znaju da im ih niko ne može ostvariti.
Nedavno, Zorica i Anđela su bile na moru. Zahvaljujući Centru za socijalni rad, dobrim ocenama i dobrom vladanju, provele su deset dana u Baošićima. Zoran je ostao da pomogne ocu, jer stara baka Gospava može sve manje.
– Sina vučem za sobom stalno. Mora da uči da radi. Ja ništa nikada od njih nisam sakrio. Poslednji dinar koji imam je njihov, ali da sede kod kuće besposleni i da rade ne znam ni ja šta, to ne može kod mene. Ako hoćemo da živimo, moramo da radimo. Sin vozi mehanizaciju kome treba, uči da popravlja, Zorica pomaže oko spremanja hrane, a za Anđelu je još rano.
Stevo Lapčević
objavljeno: 02.11.2014
