Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Apr.2018, 13:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Bačvani

Iako su mi i Bačka i Srem bili podjednako daleko, petnajs kilometeri, za šta ti ako ideš kolima  - koja su, gle, sva bila zaprežna, a sada to treba naglasiti - treba dva ili tri sata, Srem je za mene bio terra incognita; čak i ako ideš vozom u Novi Sad, ne vidiš ni parče Srema, nego posle Perleza i Knićanina ide odma Titel, Vilovo-Gardinovci, pa Šajkaš, Budisava, Kać, Rimski Šančevi, to se znalo isto kao ’Šoškić, Sombolac, Jusufi...’

Prema mojoj evidenciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << niko nije bio oženjen iz Srema, samo je kontraš u perleskom orkestru Čika Mirko bio iz nezamislivog Kuzmina, jedne je godine kod nas na slavu došao babin drug iz Srema koji se prezivao Smuđa, baba ga je upoznao i sa svojom tetkom iz Orlovata, a ova se snašla i kazala: „I moj Živa je poznavo nekog... Štuku...“ – „Neće biti, vaš sin zna mog brata, isto je Smuđa...“ Čim je ulučila priliku, Baba Smilja je nasamo pripretila sestriću: „Ako kažeš Živi za ovo...“ Ovaj je prihvatio omertu, a jedva je dočekao da brata razonodi anegdotom, koja je doprla i do mene, pa se, gle, pojavljuje u novom stoleću.

Ali ako je Srem bio mitsko mesto partizanije, na Bačku sam bacio mnogi kritički pogled, i, gle, ispada da smo za njom umnogome zaostajali. U školi smo i mi i učitelji složno hvalili našu žitnicu, Panonsku niziju, iako je jedan lep njen komad pripao Mađarskoj, ali sam ipak negde pročitao kako je naša slavna crnica u Bačkoj još crnja i još masnija nego drugde, jer je to krak najboljeg černozema koji je donde stigao iz Ukrajine, kao da je reč o ponornici u čvrstom agregatnom stanju. Nije mi bilo pravo, kod nas je bilo bara, močvara, ritova, i kad se to jedared i isušilo, ostalo ti dosta slatine, tvrde ili peskovite zemlje zbog koje černozem iz Ukrajine nije mogao da dopre do nas; počeo sam pažljivije da posmatram Bačku, kao da je kukuruz na njihovom njivama, kad postane dunkl-zelen i veći od čoveka, još tamniji od našeg, njihovo je žito gušće, nepolegnuto, kotarke su veće i duže nego kod nas, konji kao da su krupniji nego naši, dlaka im sjajnija, gombe na oglavama crvenije, karuce kao da su juče ofarbane, zvekiri na njihovim paradnim amovima činili su mi se glasnijim, kočijaševa stragana šubara i stragana kragna od burke sijaju se kao da su sad kupljene, a ne nekog zaboravljenog dana između dva rata...

Otpevao sam uveliko antifon u crkvi, a odavao sam se smrtnom grehu zavisti, ali je ta kriza popustila kad sam pošao u gimnaziju i kad sam se preselio u nezaboravni Zrenjanin, a iz njega u Beograd, gde sam se dosta rano, već na drugoj godini marksizma, odao sviranju koje je glavinjalo od domova kulture, preko RTB-a, gde smo se proslavili u još proslavljenijem „Nedeljnom popodnevu“, pa do kafane, koja se u mom slučaju zvala, i sad se zove, „Dva jelena“. U tavernu poverenu nama dolazili su momci koje sam nepogrešivo identifikovao kao Bačvane - veseli, razgovorljivi, neškrti, zadovoljni... I oni su bez greške ustanovili odakle sam ja, i tako, divanimo jedne noći o razlikama između triju srdaca junačkih, a koja Beograđanima izgledaju kao jedna te ista jabuka, zvana „preko“. „Pa dobro“, kažem ja, „kako vi Bačvani vidite nas Banaćane...“ - „Nećeš da se uvrediš? Mislimo da ste siroti i prosti. A vi o nama?“ - „Ne mislimo da ste prosti, ali smo kao deca mislili da se preko Tise svi zovu Emil i Beba, i švotali smo se sa vašim govorom, mi Farkaždinci smo i o crepajačkom i orlovaćanskom jeziku držali da su smešni, nemoj, ideš, bili smo uvereni da mi govorimo isto kao spikeri Radio Beograda, a vi da ste fonetski najzatucaniji u celoj Jugoslaviji.“ Zaista, ja sam tek u Beogradu, slušajući druge studente iz naše žitnice, a naročito razgovarajući telefonom sa Banaćanima, shvatio da divanimo možda malo drukčije od Bačvana, ali da im nismo utekli ni milimetar.

Ali ako ovako govore, ako ovako zvuče svi Banaćani kojima telefoniram, mora biti da su moje dužine i boje samoglasnika iste takve, ja sam sve do punoletstva i prelaska preko Dunava bio zvučno neupadljiv. Da. Bio sam kao jedan od tri mudraca kojima je dok su spavali, da li pod palmom ili dudom, neki zmajmikul namazao lica blatom, pa su se, tek probuđeni, smejali jedan drugome, dok onaj najpametniji nije naglo prestao.

Samo što sam ja bio onaj koji je poslednji prestao da se smeje.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...