Izvor: Politika, 18.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kružni tok ili autoput
"Partizan je gubio sa 3:0, 4:0, 5:0... Navijači "crno-belih" mahali su zastavama i pevali svoje pesme, bodrili svoje igrače. Bili su šokirani vođstvom Hajduka, ali svoje ljubimce nisu ostavljali na cedilu i, posle prvog razočaranja, napinjali su svoja grla. Ne iz uverenja da će njihovo bodrenje pomoći Partizanu da preokrene rezultat i pobedi. Ne, već iz osećanja da su sa svojim klubom i onda kada pobeđuje i onda kada gubi. U ovom drugom slučaju, još čvršće povezani. Utakmica je završena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << visokom pobedom gostujućeg tima, ali i tada su crno-bele zastave bile razvijene, orila se Partizanova pesma. To je pravi vid sportskog navijanja: do kraja verni svom klubu, korektni prema gostu, bez obzira na rezultat", napisao je tadašnji urednik naše Sportske rubrike Rade Stanojević posle utakmice Partizan – Hajduk (1:6), odigrane 9. maja 1976.
Kada je osnovan, Partizan nije imao mnogo navijača. Crvena zvezda, rođena pola godine pre njega, okupila je tadašnje najbolje beogradske fudbalere, a s njima i navijače klubova iz kojih su oni došli. Slično je bilo s Dinamom u Zagrebu, dok je Hajduk imao pristalice još od pre rata.
Partizan je, ipak, stekao navijače. Kako? Privukli su ih Bobek, Čajkovski, Milutinović, Zebec, Galić, Šoškić, Kovačević, Jusufi, Hasanagić... Lepom igrom i dobrim rezultatima.
U Partizanu je bilo i pučeva, kriza, promašaja, afera, ali partizanovci nisu dizali ruke od njega. Ni kada 12 godina nije bio prvak (od 1949. do 1961), ni kada 11 godina nije osvojio nijedan trofej (od 1965. do 1976), ni kada se kao šampion (1978) u narednom prvenstvu tek u poslednjem kolu spasao da ne ispadne, ni kad 32 godine nije osvojio kup (od 1957. do 1989)...
Poslednjih godina Partizanova publika i uprava vode hladni rat od koga, naravno, štetu ima samo klub. Šta treba da se učini da klub izađe iz kružnog toka i krene autoputem? Na poslednjoj sednici Upravni odbor je pokušao da vuk bude sit, a i da ovce ostanu na broju. Takvim pristupom se, međutim, samo odlaže konačno rešenje.
U gotovo svim našim sportskim klubovima, pa i u Partizanu, nije jasno od koga se dobija vlast, pa, prema tome, ni kome se polažu računi.
Konkretno, koja su merila da se bude član klupske skupštine? Na osnovu čega se bira uprava? Koji su joj ciljevi? Kakva je njena odgovornost?
Zatim, kako nastaju navijačka udruženja? Kakva su im prava i obaveze? Ima li u njima izbora ili su im vođe samozvanci? Da li klub treba da pomaže navijačima ili oni njemu?
Da Partizan ima driblere, golgetere, "poslovođe", "tobdžije", "britke sablje" ne bi ga neka Artmedija saplela kad su mu vrata Lige šampiona već širom bila otvorena, ne bi prolazile godine dok ne pobedi Zvezdu, ne bi mu "predubok" bio i Timok... I onda ne bi bilo hladnog rata između uprave i navijača.
[objavljeno: 18/05/2007]
.jpg)
