Izvor: RTS, 06.Dec.2020, 18:08
Koliko je nesreće na putu do sreće
Nije jasno da li traganje za srećom, kako ga sagledavamo u široj kulturi, nužno pokazuje najbolje kod ljudi. Ljudi mogu da urade i grozne stvari da bi stigli do kraja započetog projekta ili aktivnosti, ako se na kraju nalazi nešto za šta oni veruju da je sreća.
Čuvena rečenica Deklaracije o nezavisnosti Tomasa Džefersona koja je definisala suštinu u koju veruje većina modernih liberala glasi: „Svi ljudi su stvoreni jednaki i Stvoritelj im je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << podario neotuđiva prava, među kojima su život, sloboda i traganje za srećom." Pojedini među nama ne veruju u ulogu Stvoritelja, ali će se svi složiti da se pod „ljudi" misli na muškarce i žene.
Verovatno niko danas neće protivurečiti formulaciji: Ljudi su rođeni (ako ne stvoreni) jednaki i imaju pravo na život i slobodu.
Ali šta znači imati neotuđivo pravo na traganje za srećom?
To je, primećujemo, jedina stvar na listi koja predstavlja traganje. Na prvi pogled, ta ideja izgleda sasvim dobro: niko, po svoj prilici, neće promovisati traganje za nesrećom. Negde smo pročitali da je čovek, za razliku od drugih životinja, stvorenje koje traži sreću. Ako smo ovih dana u bilo šta uvereni, onda je to uverenje da smo bića koja traže zadovoljstva kojima bismo umanjili bol i frustraciju u našim životima.
Ali, na sreću ili nesreću, druga stvar koju znamo jeste da zadovoljstvo, kao ni sreća, nije tako jednostavna stvar kako bismo to želeli da bude.
Ljudi mogu da budu uplašeni od zadovoljstva; zatim, mogu da kriju od sebe šta su njihova prava zadovoljstva; mogu da upotrebljavaju zadovoljstva kao način izbegavanja nužnog bola (pijenje alkohola ili uzimanje droga, na primer, kako bi izbegli suočavanje sa sobom ili suočavanje sa teškoćama društvenog života); najzad, mogu da ostvare zadovoljstvo iz sopstvenog bola i bola drugih. Ne zaboravimo da nas neka zadovoljstva ne čine srećnim, a neki bolovi čine.
Na početku drugog čina Beketovog komada Čekajući Godoa jedan od skitnica, Vladimir, peva pesmu o psu koji je ukrao kost. U njoj nedvosmisleno stoji da je veoma opasna sreća psa koji nanjuši kost i veruje da će ga ona prehraniti. Ne samo da kuvar neće razumeti izgladnelog psa nego će i ostali gladni psi, ujedinjeni u ubilačkom besu, ugasiti sreću koja se ukazala jednom od njih. Niko se ne oseća sigurno.
Beket nam poručuje da je bolje ne primećivati znakove sreće, jer će pojedinac time samo provocirati zavist kod drugih i može da završi gore nego pre.
Kada sam danas ušao u jednu knjižaru, video sam na najistaknutijoj polici tridesetak različitih naslova knjiga koje su napisane o sreći. Na unutrašnjoj korici jedne od njih pisalo je: „Ljudi koji zamišljaju da je život traganje za srećom moraju biti hronično nesrećni." Svejedno da li je ovo istina - a ja mislim da, na mnogo načina, jeste - to, u najmanju ruku, postavlja pitanje zašto nam je sreća uopšte važna.
Šta je mnogo upotrebljavana fraza „učiniti nekog srećnim" značila i šta danas znači?
Mislim da bi, na početku, trebalo da imamo na umu nekoliko očiglednih istina. Prvo, da neke ljude srećnima čini surovost i da je to slučaj sa većinom ljudi makar jedanput (ili neko vreme).
Drugo, nije jasno da traganje za srećom, kako ga sagledavamo u široj kulturi, nužno pokazuje najbolje kod ljudi. Ljudi mogu da urade i grozne stvari da bi stigli do kraja započetog projekta ili aktivnosti, ako se na kraju nalazi nešto za šta oni veruju da je sreća.
I zaista, potraga za srećom može da učini ljude veoma nesrećnim. Treće, najočiglednije, jeste da ono što čini ljude srećnim veoma je često idiosinkretsko, veoma lično. „Sreća je", kako je Frojd pisao, „nešto suštinski subjektivno."
Dokle god je sreća subjektivna, mi nemamo potrebu da je posebno definišemo. Zašto govoriti ljudima nešto što oni već znaju?
„Budi srećan!", može da bude paradoksalno naređenje, kao što je to i: „Budi spontan!" Ako poslušate takav nalog, vi to nećete ostvariti, a ako to ne učinite, vi to možete ostvariti.
Suština se osvaja dok se rade neke druge, pa i svakodnevne stvari. Sartr bi rekao da „egzistencija prethodi esenciji".
Prvobitno pitanje - ono Platonovo - glasilo je: može li se vrlina učiti. Naše pitanje je: da li se sreća može naučiti?
Možemo se zapitati koja je razlika između škole koja ljude pokušava da učini dobrim i one koja hoće da ih učini srećnim. Jedna od najočiglednijih razlika je da biti dobar ne čini decu (a ni odrasle) srećnima. Drugim rečima, sreća je ideal, cilj ili težnja koja će imati uticaj na moralnost.
Filozof Alaster Makintajer piše da, na osnovu principa utilitarnosti, kada ljudi biraju da rade stvari sa izgledom da promovišu najveću sreću, za veliku većinu, uvek se valja zapitati koji je aktuelni projekat time prikriven. On upućuje na to da, kada ljudi rade stvari kako bi ih učinili srećnima, osim najboljih, rade i one druge stvari, sakrivajući ono što stvarno rade.
Makintajer sugeriše da posebno treba da budemo sumnjičavi prema promoterima sreće, jer je „sreća" neobično dobra reč da se ispod nje prokrijumčari puno drugih stvari.
Svako ko je mislio da će nas obrazovanje učiniti srećnim, u stvari je mislio da će neke druge stvari izgledati prihvatljivije ako se nazovu sreća. Koka-kola promoviše sreću, ali oni u stvari prodaju piće.
Ne znam da li sam sumnjičav kao Makintajer, ali ja stvarno mislim da treba da se pitamo: ako obrazovanje treba da vas učini srećnim, šta je to što treba da uradi za nas da bismo bili srećni?
.jpg)
