Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KALOPERA PERA
U napevu ču se: Kalopera Pera!
i veče se stvori u petrovsku lilu.
Davnine nam dragulj, a tuge nam seja
u pevanje pusti Ravijojlu vilu.
Došumeše tvorbe sa gorskih veselja
u Žuber i Vidrak, karavilje deva:
i Valjevki dičnih, i Jelena, Jela,
i Jelica, Ruža, i svih Paraskeva...
Poteku vidici da presvlače vreme
u odeždu Ane, u lik Teodore,
da porečja, gorja u žar-dijademe
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
i pečate sliju: te drži se, bore,
o trpezi časti kad s proplanka vida
Kandosija sija – a zri Simonida.
S Jasenovca brda, gde ovce se roje
i planduju duše, a munje se bruse,
nebesa se slegnu kad oblake doje
Anđelije bele, Jerusavlje ruse.
Otključaj se krstom, učetvoren grobe,
da raseješ diljem od praha pergament.
Tu Kosovke dve su, s kondirima obe:
i hudnica Bela, što nariče lament
i suši borike, i Devojče s reke
sa klobukom pavšeg, a milo mu perje,
te nesvesno sluti, uz trzaje zveke,
da s crvene rose već zrakaju perle,
da Svelazar šalje, kroz istočna vrata,
dva božura bojna: ženika i brata.
Sa reka nam suznih, tih Kokita s plačem,
tek seni zacvile, uz pokrete šljunka
i ježenje peska. – Tu Morana s tkačem
izvrzuje pređu iz žurnoga šumka.
Zlatokrilke kršne, monahinje potom,
zar sroza se sveća od dušinog voska?
Zar suv li kaloper da šušti životom
kroz vapaj te zgore u plamenu Boška?
O Kneževa Gospo i žalosti drugo,
zeleni se vreme sa zvezdom u dubu,
sa lipom u zvezdi, i vaznosi, tugo,
Jevrosimu majku i Damjana ljubu,
a s Bosfora peče (u nemeri mera!)
Olivera vila, Kalopera Pera.
Kroz jasenje kitno i vilinske vlasi,
kad ponoćna gumna romorika krepi,
sa mesečnih kosa prodihuju dasi
despina nam gorkih – i nimfi i elfi.
U viziji kraja, gde bdi Ljubostinja
nad plemenom koje obuhvata tama,
u atlasu s tugom, u auri inja,
Jefimija bledi nad činom dok drama
u propast se ruši. – O veziljo trpnje,
ugradila jesi gorčinu i otrov,
gubitak od srca, uz ujede ćutnje,
u ikonu malu, u zavesu, pokrov;
draguljima žižiš dok godišta tonu
kroz zastore mraka u mrak-vasionu.
U sazvežđa mrtvih i rumen od gline,
kad ustukne Mesec i progleda senka,
odvezu se ružom brodarice s Drine,
s Kolubare gola baždarica Željka.
A Jerina, mada i prokleta bila,
u razroko doba s olujom o kuku
i ona je žubor, i ona je vila
jer podiže kule o mahnitom huku,
što nasrće srčan, kad odnekud dođe,
da popije Dunav i obere grožđe.
Kad popusti pažnja đavoljem ustrojstvu
i dežurnoj zlobi kad ritmovi stanu,
i ukaže svet se u drukčijem svojstvu,
iz kraljičkog kola vilenice banu,
te trojička jutra i podnevi, širom,
u naviljke skupe energiju bivšu,
od koje se – ljeljo! – pod nebeskim virom
preobrazi privid u slova što dišu.
Iz povesne drače, iz grmena čička,
proviruje tužno Sultanija Mara,
što zasnova ljubav u zrnu kamička
i okupi brižno, u hram bez oltara,
sirotinju, pisce, obitelj, vlastelu;
i razape udes o Dubrovnik, Mletke:
da odslika carstvo u Ježevu selu,
uz ječmenu slamu za bližnje i pretke,
da nemilost sklopi u krst i u datum –
ta robinja kobi, madregna i hatun.
Tek dodole čujem kad kiša se kani
da dojkama pljusne u dob što prohuja,
da orosi tren se i zamor se stani
u grozd polugolih Karaviljki, Struja...
Iz crkvica sremskih kroz duh Angeline
što razdade blago na uboge, nište,
istekla su mira u slom od celine,
kud besovi tutnje, a siroti pište.
O trajanje pusto, o pustoši trajna,
raspečati povest da leta se skupe
na Božiji zdenac i viđenja čarna,
da zaplaču zbirno planine i župe.
Lazarice ko su? Lazarice šta su?
Uz jagnjila bela (šta jagnjila behu?),
iz nekojeg čina, u nekojem času,
izmile i one sa čedom u smehu.
Sa stoleća triju, u pepeo sleglih,
romorenje slušam i zapevku tanku,
i potmuo žamor u korov poleglih...
Tek prozriče leto po svetlosnom čanku,
divljakuše pčele kud divizmu srču,
te puste se, krišom, biljarice Slavke
(i Zagorke, Perke...) po bilju u vrču
vreline i zrenja, gde gorkulje travke
navaljuju uljem da prokaplju štedro
u uboje ljute, u naprslo rebro...
Trepetljike prospe s petrolejke žižak
u šimšir-tišine sa trideset prelja,
gde predivo vuče iz tame jezičak
vretenom što bruji od ruja i želja,
a s romorne noći tek čuje se basma
što upreda mesec u misirska pasma.
Zasjaji li išta kroz bukvu i smrču,
kroz gudure, klance i zabit u grču,
to krčmarke dve su: i Janja i Mara!
Iz očiju njinih jezera se crne
i magle se krčme, i navire jara,
a s bedara britkih istrče im srne
pred gomilu glava u povesmu dima,
što jelene gone nad plamenom vina.
Izvrze se Mesec iz rumenog klupka:
kolenika živne, poteče u tkanje,
te žica ušumi iz žubornog čunka,
iz razboja srca, u tkalačko stanje.
Da jaglikom prvom živici ožute,
da vrba olista, da oblak sa venca
maslačkom poteče, dok najezde ljute
iskaljuju narav: jer Slepica Jeca
i Živana Slepa i vide i znaju
da brda su oči, da ravni su uši
nad linijom peva; da ono što tkaju
žalosti i cvelja, a purpur je duši.
Ne svetliče igle, ne teku kančela,
a pletilja sura cvetoplete para.
U pletivu gustom izumiru sela
i navire vlaga iz umornih šara;
a vezilje dve nam, Ikonija, Olga,
zamirišu smiljem što stvorio bol ga.
A Vrdnička Vila, a Vukova Mina
i Koviljke lepe iz čar-spomenara...
U „Korpu sa grožđem" još zre Katarina,
a pritiče krepost iz dalekog nara
kroz namršten vazduh od načetih freski,
kroz Nadeždin „Prizren", „Gračanicu" njenu
i „Drvo na bregu"... Tek odsjaji reski
otvaraju pogled u san-ekumenu,
što krošnjama senči i „Resnik" i „Žetvu"...
kud Nadežda, sestra u tifusnoj družbi,
po livadi scvaloj u zaumnu metvu,
zaustavlja boje u vrućice žurbi.
Vrh trpeza poljskih u žetveno doba
naraste u zraku i razlomi hleb se,
a obzor rascrta rukavcem teskoba
i baci se srpom gde složio lep se
žrtvenik od snoplja, u zaranku crven.
U nekakav vashit taj tren je vaznesen
i traje u glasu što jagli se srmen,
a davno se čuo i bio raznesen...
(Mobarice bile i bili mobari...)
Postoji li išta u senkama tvari
da opstaje makar u ponekoj šari?
U državi mladoj, u presudnom veku,
tri kneginje behu, dve kraljice behu.
Prominuše one u godina teku
sa spomenom dobra, a s ranom o grehu...
Zar Srbija nije i Šareni konak
pod kapijom zvezda: za Ljubicom žita
talasaju burno; Persidin su orah
kultura i znanje; a s Julijom svita
na krunidbe seća; kroz gorčicu zala
za Natalijom se ukazuje Draga
dok divljaju boje u grimizu saga,
a vlaže se oči s dubinom od žala.
Požurilo veče,o glog se razbolo,
te nevestu jesen ne odvodi u dvor,
a vile se trude, uz prolomku kolo,
da razmaknu zvezde i udalje sumor...
Pod ognjištem neba šareniš se, Bašto,
a nemoć se trže i žalost svetluca.
Lomata se razum po pitanju zašto
pahuljica Zemlje iz ponora vrca.
Poslužavnik jedan, od lima i zelen,
a kraljevskim parom što odslikan bio,
prosjajuje rđom kroz zagroban selen,
te propao traje, u sećanju mio.
Tu Marija s vencem, pod dvoglavim orlom
i krunom sa krstom, u otmenom stavu
što ćutanjem znači, ublažuje prolom
i šum kastastrofe niz poletnu stravu...
Sudbina je naša neopevan pelen,
a poniru reči i jenjava patos
dok žute brežuljci i suši se neven
sa linije kratke rođenje – parastos!
Pretvorilo sve se u prah što je smleven
u tišak ništine, u obred neznanja
nad zastorjem kraja kud tekao jelen,
gde bivša budućnost u gluvilu sanja
da ukreše oči o nebesku čašu,
da isprati povest kroz tmu neosvića
u predeo Uma, u kolevku našu,
gde utače svest se u trzaj Svebića.
Vedrinom se svetli pred lanetom strelac.
Po mišljenja polju ne bele se rade,
a ljubavi vrle gorčinin su zdenac:
to Anica nutri, to Ksenija znade,
a pretrne učas i crn zemljodelac
propupe li leske saznanja i nade.
U vilokrug bilja, i tkaljo i preljo,
dolete li ikad Kalopere šumne,
to šumljenje pukne u pripevak „ljeljo",
što košute krene iz vrtače tmurne.
Kalopero Pero, čudesa se tvore:
preobražen svet je u milost što blaži,
te groblja se zore kroz um Isidore,
a Desanka plavu peruniku traži,
po ukletom znaku prašine i pleve,
za sve Magdalene i sve Genoveve.
Vrh vilinskog vitla, i tkaljo i preljo,
niz odrone sunca po čaškama sfere,
nad kružnicom plača, gde kupe se – ljeljo! –
vitopere strukom Kalopere Pere
i streljaju srcem, iz srčike kobi,
u dokoljen zvezdan po Nečaji vodi:
a izgoni izvor iz očiju svoda
Mnemosina srpska, Žeravija voda.
Milosav Tešić
[objavljeno: 22/03/2008]
