Izvor: B92, 27.Feb.2021, 18:51

Istorija i Novi Zeland: Ogromni kontinent na južnoj polulopti - opsesija iz vremena starog Rima

I tako, 14. avgusta, Tasman je isplovio iz sedišta njegove kompanije u Džakarti, u Indoneziji, sa dva mala broda, i uputio se ka zapadu, potom ka jugu, pa ka istoku, završivši na kraju kod Južnog ostrva Novog Zelanda.

Godina je bila 1642, a Abel Tasman je imao misiju. Holandski moreplovac, ekstravagantnih brkova i jareće bradice, sklon sprovođenju surove pravde - kasnije je pokušao da obesi neke članove posade iz pijanog kaprica - bio je ubeđen u postojanje ogromnog kontinenta >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na južnoj polulopti i čvrsto je rešio da ga nađe.

U ono vreme, ovaj deo planete bio je za Evropljane i dalje uglavnom nepoznat, ali su gajili nepokolebljivu veru da tamo mora da postoji ogromna kopnena masa.

Unapred su je nazvali Tera Australis i trebalo je da bude u ravnoteži sa njihovim vlastitim kontinentom na severu.

Ova opsesija potiče još iz drevnih rimskih vremena, ali tek je sada trebalo prvi put da bude stavljena na probu.

Grupa geologa je 2017. godine dospela u vesti kad je objavila da je otkrila Zilandiju -Te Riu-a-Maui na maorskom.

Ogroman kontinent je sa 4,9 miliona kvadratnih kilometara otprilike šest puta veći od Madagaskara.

Iako su svetske enciklopedije, mape i pretraživači neko vreme bili uporni u tvrdnji da postoji samo sedam kontinenata, ovaj tim je samouvereno obavestio svet da je to pogrešno.

Ipak ih ima osam - a najnovija pridošlica ruši sve dotadašnje rekorde kao najmanji, najtanji i najmlađi kontinent na svetu.

Caka je u tome da se njegovih 94 odsto nalazi pod vodom, sa svega šačicom ostrva, kao što je Novi Zeland, koja izviruju iz njegovih okeanskih dubina.

Krio nam se pred nosom sve vreme.

"Ovo je primer kako treba vremena da se otkrije nešto veoma očigledno", kaže Endi Tuloh, geolog sa Novozelandskog krunskog instituta za istraživanje GNS Sajens, deo tima koji je otkrio Zilandiju.

Ali ovo je samo početak.

Četiri godine kasnije i kontinent je jednako enigmatičan kao što je oduvek bio, dok se njegove tajne ljubomorno čuvaju ispod dva kilometra vode.

Kako je nastao? Šta je sve živelo na njemu? I koliko je dugo uopšte pod vodom?

Zilandija je, da budemo precizni, oduvek bila teška za proučavanje.

Više od jednog veka nakon što je Tasman otkrio Novi Zeland 1642. godine, britanski tvorac mapa Džejms Kuk poslat je na naučno putovanje na južnu poluloptu.

Njegova zvanična uputstva bila su da posmatra prolazak Venere između Zemlje i Sunca, kako bi izračunao udaljenost Sunca.

Ali on je sa sobom nosio i zapečaćenu kovertu, za koju mu je rečeno da je otvori kad izvrši prvi zadatak.

U njoj se nalazila strogo poverljiva misija da otkrije južni kontinent - preko koga je najverovatnije prešao ploveći do Novog Zelanda.

Prve prave tragove o postojanju Zilandije sakupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je 1895. pošao na putovanje da prouči niz ostrva uz južnu obalu Novog Zelanda.

Pošto je istražio njihovo geologiju, zaključio je da je Novi Zeland "ostatak planinskog lanca koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se protezala daleko na jug i istok, a koja je sada pod vodom…"

Uprkos ovom ranom otkriću, svest o mogućoj Zilandiji ostala je opskurna, i veoma malo toga se desilo sve do šezdesetih godina prošlog veka.

"Stvari se dešavaju prilično sporo u ovoj oblasti", kaže Nik Mortimer, geolog iz GNS Sajensa koji je predvodio studiju iz 2017. godine.

Potom su se šezdesetih geolozi konačno složili oko definicije šta je kontinent - uopšteno, geološka oblast velike nadmorske visine, sa raznolikim stenjem i debelom korom.

Takođe, mora da bude velik. "Ne možete da budete samo sićušni komad", kaže Mortimer.

Ovo je geolozima dalo nešto sa čim mogu da rade - ako mogu da sakupe dokaze, mogu i da dokažu da je osmi kontinent stvaran.

I dalje je misija tapkala u mestu - otkrivanje kontinenta teško je i skupo, a Mortimer ističe da se nikom nije žurilo.

Potom je 1995. američki geofizičar Brus Lajendik ponovo opisao ovaj region kao kontinent i predložio da se nazove Zilandija.

Tuloh od te tačke opisuje njeno otkrivanje kao eksponencijalnu krivu.

Negde u to vreme, na snagu je stupila Konvencija Ujedinjenih nacija o Zakonima mora što je konačno pružilo ozbiljnu motivaciju.

Prema njoj, zemlje mogu da prošire legalnu teritoriju mimo Ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže 370 kilometara od njihove obale, polažući pravo na "prošireni kontinentalni prag" - sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje on obuhvata.

Ako Novi Zeland uspe da dokaže da je nekada bio deo većeg kontinenta, mogao bi da proširi teritoriju za šest puta.

Odjednom se našlo obilje sredstava za istraživačka putovanja u ovu oblast i postepeno su počeli da se sakupljaju dokazi.

Sa svakim sakupljenim uzorkom stena, slučaj Zilandije delovao je sve izgledniji.

Konačni udarac stigao je iz satelitskih podataka, koji mogu da se koriste za praćenje sićušnih varijacija u Zemljinoj gravitaciji širom različitih delova kore kako bi se mapiralo morsko dno.

Uz pomoć ove tehnologije, Zilandija je jasno vidljiva kao bezoblična masa skoro jednako velika kao Australija.

Kada je kontinent konačno obelodanjen svetu, otvorio je jednu od najkrupnijih morskih teritorija na svetu.

"Nekako je kul", kaže Mortimer.

"Kad razmislite o tome, svaki kontinent na planeti ima različite zemlje na sebi, ali postoje samo tri teritorije na Zilandiji."

Uz Novi Zeland, kontinent se sastoji od ostrva Nova Kaledonija - francuske kolonije slavne po veličanstvenim lagunama - i sićušne australijske teritorije Ostrva Lord Hau i Bolove piramide.

Potonju je jedan istraživač iz 18. veka opisao da izgleda kao da "nije veća od broda."

Zilandija je prvobitno bila deo drevnog superkontinenta Gondvane, koja je nastala pre 550 miliona godina i praktično je okupljala svo kopno na južnoj hemisferi na jednu gomilu.

Zauzimala je kutak na istočnoj strani, gde se graničila sa nekoliko drugih, uključujući Zapadni Antarktik i čitavu istočnu Australiju.

A onda, pre oko 105 miliona godina, "zbog procesa koji još ne razumemo do kraja, Zilandija je počela da se rasteže", kaže Tuloh.

Kontinentalna kora obično je duboka oko 40 kilometara - značajno deblja od okeanske kore, koja je obično debela oko 10 kilometara.

Dok se rastezala, Zilandija se na kraju toliko razvukla da se njena kora sada proteže samo 20 kilometara u dubinu.

Na kraju je kontinent tanak kao hostija potonuo - mada ne sasvim do nivoa normalne okeanske kore - i nestao ispod mora.

Uprkos tome što je tanka i potopljena, geolozi znaju da je Zilandija kontinent i zbog vrste pronađenog stenja.

Kontinentalnu koru obično čine magmatske, metamorfne i sedimentarne stene - kao što su granit, škriljac i krečnjak, dok je okeansko dno obično sastavljeno samo od magmatskih kao što je bazalt.

Ali i dalje ima mnogo nepoznanica. Neobično poreklo osmog kontinenta čini ga posebno intrigantnim za geologe, koje on i poprilično zbunjuje.

Na primer, još uvek nije jasno kako je Zilandija uspela da ostane u komadu kad je tako tanka i da se ne raspadne na sićušne mikro-kontinente.

Još jedna misterija jeste kad je tačno Zilandija završila pod vodom - i da li se ikada, zapravo, sastojala od suvog kopna.

Delovi koji su trenutno iznad nivoa mora su grebeni koji su se formirali kad su se pacifička i australijska tektonska ploča nabile jedna uz drugu.

Tuloh kaže da je mišljenje podeljeno da li je oduvek bila potopljena, sem nekih manjih ostrva, ili je nekada čitava bila suva.

To isto tako postavlja pitanje šta je tačno živelo tamo.

Sa njenom blagom klimom i površinom od 101 milion kvadratnih kilometara, Gondvana bila je dom za širok dijapazon flore i faune.

Tu su bile prve četvoronožne kopnene životinje i, kasnije, obilje najvećih koje su ikada živele - titanosaurusa.

Dakle, da li bi stenje Zilandije moglo da sadrži njihove očuvane ostatke?

Fosili kopnenih životinja retki su na južnoj polulopti, ali su ostaci nekoliko njih pronađeni na Novom Zelandu devedesetih.

Među pronađenim fosilima bile su kost rebra džinovskog, dugorepog, dugovratog dinosaurusa (sauropod), kljunastog dinosaurusa biljojeda (hipsilofodont) i oklopljenog dinosaurusa (ankilosaurus).

Potom je 2006. pronađena kost stopala velikog mesoždera, verovatno neke vrste alosaurusa, na Ostrvima Čatam, oko 800 kilometara istočno od Južnog ostrva.

Ključno, svi fosili datiraju iz vremena nakon što se Zilandija odvojila od Gondvane.

Međutim, to nužno ne znači da su dinosaurusi hodili većim delom Zilandije - ova ostrva možda su bila njihova utočišta dok su ostala bila potopljena, kao što su danas.

"Vodi se duga rasprava oko ovoga, o tome da li je moguće imati kopnene životinje bez neprekinutog kopna - i da li bi bez njega one izumrle", kaže Saterlend.

Sve dodatno komplikuje jedan od najneobičnijih i najvoljenijih stanovnika Novog Zelanda, kivi - dežmekasta ptica koja ne leti, sa brkovima i perjem nalik krznu.

Da sve bude neobičnije, njegovim najbližim rođakom ne smatra se Moa, koja je deo iste grupe - ratiti - i živela je na istom ostrvu sve dok nije izumrla pre 500 godina, već još veća slonovska ptica, koja je harala šumama Madagaskara sve do pre 800 godina.

Ovo otkriće navelo je naučnike da pomisle kako su obe ptice evoluirale od zajedničkog pretka koji je živeo na Gondvani.

Trebalo je da prođe 130 miliona godina da se ona do kraja raspadne.

Ali kad se to desilo, ostavila je za sobom fragmente koji su od tada rasuti po čitavoj planeti, formirajući Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Antarktik, Australiju, Arapsko poluostrvo, Indijski podkontintent i Zilandiju.

Ovo, za uzvrat, sugeriše da je makar deo danas potopljene Zilandije sve vreme ostao iznad površine mora.

Sem što se smatra da je pre oko 25 miliona godina čitav kontinent - a možda čak i čitav Novi Zeland - bio pod vodom.

"Smatra se da sve biljke i životinje mora da su se nastanile posle toga", kaže Saterlend. Šta se onda desilo?

Još jedna trajna misterija može da se pronađe u Zilandijinom obliku.

"Ako pogledate geološku mapu Novog Zelanda, ističu se dve stvari", kaže Saterlend.

Jedna od njih je Alpski rased, granica između ploča koja se proteže skoro čitavom dužinom Južnog ostrva i toliko je naglašena da može da se vidi iz svemira.

Druga je ta da je geologija Novog Zelanda - kao i šireg kontinenta - neobično iskrivljena.

Oba su razdvojena na dva dela horizontalnom linijom, mestom na kom se susreću pacifička i australijska tektonska ploča.

Tačno na tom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i zavrnuo je, tako da ne samo da pre toga neprekinute trake stena više nisu u istoj ravni, već se nalaze pod gotovo pravim uglom.

Lako objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale da ne budu usaglašene.

Ali tačno kako se to desilo ili kada još uvek nije do kraja razjašnjeno.

"Postoje razna tumačenja, ali ovo je prilično krupna nepoznata stvar", kaže Tuloh.

Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent otkriti sve svoje tajne u skorije vreme.

"Vrlo je teško doći do otkrića, kad je sve dva kilometra pod vodom a slojevi iz kojih morate da uzimate uzorke su takođe 500 metara ispod morskog dna", kaže on.

"Stvarno je veliki izazov izaći i istražiti jedan ovakav kontinent. Dakle, potrebno je mnogo vremena, novca i truda da se istraže te oblasti."

Ako ništa drugo, osmi svetski kontinent svakako pokazuje da je - skoro 400 godina od Tasmanove misije - ostalo još mnogo toga da se otkrije o njemu.

Pogledajte video o velikom otkriću naučnika u Australiji

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...