Izvor: RTS, 25.Jul.2020, 06:10
Henri Miler danas, da li nas je pojeo njegov rak
Da li bi umetnik danas mogao da živi i bude poštovan kao Henri Miler nekada i da li je Milenijalcima išta jasno kada čitaju njegove knjige u digitalnom svetu? Da li bi Miler i Milenijalci pristali da zamene živote i epohe?
Slučaj je hteo da godina smrti pisca Henrija Milera, 1980. bude simbolična prekretnica u putanji kojom se svet kretao jer sve što je usledilo posle te godine vodilo je ka promenama koje će značajno izmeniti globalnu sliku sveta >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i konačno dovesti do pada Berlinskog zida i poretka kojem svedočimo danas.
Takođe, osamdesetih su se rađali budući Milenijalci, ljudi ubrzanog ritma kretanja čijem ubrzanju je doprinela tehnologija i čiji je susret sa svakodnevicom postao posredovan novim medijima i načinima komunikacije mnogo radikalnije i brže nego što je to bio slučaj sa prethodnom, generacijom Iks.
O generaciji kojoj je pripadao Henri Miler da i ne govorimo.
Dakle, pisac Henri Miler umro je u Americi pre četrdeset godina kada je svet bio prilično drugačiji nego danas.
Takođe, iz perspektive današnjice, Miler je pripadao svetu boema, jednom posebnom načinu mišljenja i delovanja, boemštini kao gnevnom, buntovnom, moglo bi se reći riskantnom području delovanja jer takvo delovanje ne računa na podršku institucionalnog i oficijelnog, ostaje u senovitoj sferi i to ne pozerski i deklarativno već autentično, gotovo telesno i neposredno upijajući život i svet oko sebe.
„Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsrećniji čovek na svetu!" kaže junak „Rakove obratnice".
Milerov junak ima samo neutaživu želju za kretanjem, za odlascima, za novim iskustvima, za opasnom avanturom i najvažnije, za pisanjem.
U uvodu romana "Rakova obratnica" Miler citira američkog pisca i filozofa iz 19.veka Ralfa Emersona
„Ovi će romani, malo pomalo, ustupiti mesto dnevnicima ili autobiografijama, zanosnim knjigama, kada bi čovek samo znao kako da među onim što naziva svojim doživljajem odabere ono što je zaista njegov doživlja i kako da istinito zabeleži istinu."
Dve su ključne reči u ovom citatu, „istina" i „doživljaj".
Emerson iz devetnaestog veka i Miler iz tridesetih godina dvadesetog veka, imaju problem da izoluju vlastiti doživljaj u mnoštvu drugih i, naravno, kao i svi umetnici i mislioci, prikažu „istinu".
Lično i doživljeno, direktno i neposredno ne samo intelektualno i mentalno već i telesno iskustvo, kreira literarni svet Henrija Milera.
Istoričari književnosti nazivaju ga „majstorom erotske literature" što je sasvim tačno, ali je takođe tačno da je Miler iskustvo propušteno kroz telesni doživjaj, fizičko osećanje prostora, mirisa, čula dodira, ugrađivao u idejni stav o svetu u kojem živi mada stranice njegovih romana u kojima „događajno" i slika telesnog ustupa mesto refleksivnom, svedoče o tome da je možda bilo i obratno, te da je Milerova potreba za fizički proživljenom stvarnošću posledica najpre idejnog uvida u svet koji je, kako je pisao, „rak koji sam sebe izjeda" i koji svakog trena može nestati.
Metafora o bolesnom svetu kao večito utamničenom prostoru, naravno, nije nova ali joj Miler suprotstavlja činjenicu umetničke akcije koja bolest ako već ne može da pobedi, može da podnese.
Aktivno u tom milerovski umetničkom nisu proglasi i manifesti već ponuđena prozna slika kojom dominiraju naizmenično eros i tanatos.
„Ideje se moraju povezati sa delovanjem. Ako su bespolne, ako u njima nema vitalnosti, nema ni delovanja. Ideje ne mogu postojati same u praznini duha. Ideje stoje u odnosu sa životom, ideje jetre, ideje bubrega ideje creva..."
I sada, četrdeset godina posle, u svetu novih generacija brzine, virtuelne realnosti koja ljudima više nego što je to bio slučaj sa Emersonom i Milerom otežava proboj ka „istini" Miler i njegova poetika mogu se učiniti kao fosilni ostatak analognog sveta pisaće mašine, žestoke individualnosti, prkosnog nekonformizma, brutalne iskrenosti, jake čulnosti.
Generacijama koje žive produženu adolescenciju, avanturu virtuelne realnosti i ideju slobode samo uz uslov sigurne materijalne egzistencije, Miler suprotstavlja autentični avanturizam, delirijum i slobodu izvan materijalnog a zavisnost od tehnologije kod njega je bila ostvarena jedino kroz odanost mehanizmu pisaće mašine koja iskucava prizore ličnog i doživljenog, autofikcionalnog kako bi to imenovala savremena teorija svesna značaja autentičnog i proživljenog u literaturi.
Da li je stvarnost Milerovog sveta bila bolja od naše trenutne, teško je reći.
Izvesno je da digitalna revolucija utiče na stvari jače i temeljnije nego svojevremeno industrijska.
Da generacije smenjuju jedna drugu često ne osvrćući se za sobom osim kada za to imaju valjan razlog.
A Henri Miler i njegova umetnost mogli bi biti jedan od tih razloga. Ne samo umetničkih već gotovo egzistencijalnih.
„Rak koji izjeda svet" nije dovršio posao, svet traje i opstaje i ima nade.
.jpg)
