Izvor: Radio 021, 29.Maj.2015, 10:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Godinama trpeo nasilje od supruge

Zorana M. iz Beograda bivša supruga nije mogla da tuče, ali se zato poslužila mnogo opakijim, psihološkim metodama kako bi došla do njegove imovine.

Sve je počelo pre oko pet godina, kada je Zoranova supruga odlučila da ga ostavi. Međutim, puko napuštanje nije bilo sve što ona želi, već je na umu imala veće stvari. Kako Zoran kaže, iza svega se krila želja za imovinom, jer ona nema stan. Međutim, on je stan nasledio i nije bio zajednička imovina, pa ga razvodom >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << ne bi dobila. Kako bi došla do imovine, počela je sa psihološkim mučenjem.

Prvo su krenule teške reči. Pred decom ga je nazivala nasilnikom, alkoholičarem, lošim mužem i ocem.

"Govorila je da nisam pravi muškarac, i stalno je imala razne provokacije i izazivanja. Na kraju je izmislila da sam je tukao i otišla u sigurnu kuću, iako nije imala nijednu povredu niti sam ikada imao prijavu u policiji. Ali poverovali su joj na reč. Otišla je, i nakon što mesecima nije videla decu, jednog dana se pojavila u obdaništu i uzela decu, koja su tada imla 4 i 6 godina. Rekla je vaspitačici da će samo na kratko da ih uzme, a otišla je i nije se vratila. Odvela ih je sa sobom u sigurnu kuću, i zabranila mi da ih viđam", kaže Zoran, koji tvrdi da nikada ne bi digao ruku na suprugu. Kasnije je to i dokazao, ali ne pre nego što je prošao kroz pravu torturu.

Nije mu dala da vidi decu četiri i po meseca, a Zoran je za dva meseca od stresa smršao 25 kilograma.

"Svi prijatelji su mislili da sam bolestan. Ali ja sam tugovao, svaki put kada bih video da neko šeta sa svojom decom. To je scena od koje su mi kretale suze na oči. Međutim, šta god ja radio, ona je majka i njoj se uvek daju deca. Nastavila je sa raznim provokacijama, branila mi je da viđam mališane i provocirala me raznim komentarima. Došlo je do toga da sam morao da zovem sudskog izvršitelja ne bih li video decu. U takvim situacijama je čoveku zaista teško da ne pukne", iskren je on.

On kaže da u početku, kada su krenule pretnje, konstantne uvrede i oduzimanje dece, ni sam nije bio svestan toga da je žrtva psihološkog nasilja. Ipak, kasnije je pronašao pomoć kod Dušana Trifunovića, osnivača prve Sigurne kuće za muškarce.

"Pomogli su mi da shvatim neke stvari. Možda sam i mogao nešto drugačije da uradim, ali sve vreme sam samo razmišljao o tome kako da zaštitim svoju decu. I u takvoj situaciji čovek ćuti i trpi. Deca su na kraju pre godinu dana sama došla kod mene i tražila da ostanu da žive sa mnom. Ja sam preduzetnik i imam stalna primanja i krov nad glavom. Moja bivša supruga je u poslednjih pet godina promenila šest poslova i nekoliko stanova i lično verujem da nije psihički stabilna. To su i deca, koja sada imaju devet i jedanaest godina, primetila i pitala me "Tata, je l' možemo mi da živimo sa tobom? Je l' odavde niko neće da nas izbaci?", priseća se ovaj Beograđanin.

On ističe da je nasilje nad ženama ozbiljna stvar i veliki problem, ali zbog žena koje to zloupotrebljavaju sve gubi smisao. Isto tako, dodaje Zoran, nasilje nije u redu ni nad kim, bez obzira na pol, a daleko od toga da su batine jedina vrsta nasilja. Dušan Trifunović iz nevladine organizacije "Muška sigurnost - sigurnost za sve" ističe da ovo nisu ni izbliza tako retki slučajevi.

"Mi osuđujemo svaku vrstu naslja i borimo se za stabilnu porodicu. Dokaze nam i muškarci i žene, pa i čitave porodice. Međutim, nasilje nad muškarcima je nešto o čemu se ne priča ni izbliza dovoljno, a muškarac se uvek stavlja u ulogu nasilnika. Što nije istina. Zato pozivamo žensku mrežu da sarađuje sa nama, jer jedino dijalogom možemo da pomognemo u borbi protiv svake vrste nasilja", ističe Trifunović, dodajući da na formularima za prijavu nasilja u policiji uvek stoji "prijavila" čime se ni ne ostavlja prostor za muškarce koji eventualno imaju problem.

Najveći problem kod psihološkog nasilja kod muškaraca je, ističu psiholozi, u tome što konstantno psihološko mučenje i provokacije lako mogu da dovedu do "pucanja", pa tako može da dođe i do fizičkog nasilja.

Nasilje gotovo nikad ne prijavljuju sami muškarci

Muškarci najčešće iz stida i straha od podsmeha ne smeju da se obrate za pomoć, bilo da se radi o psihičkom ili fizičkom nasilju. Iako 90 odsto prijava za nasilje u porodici stiže od žena.

"Stide se muškarci da se prijave, i umesto njih to gotovo uvek čine sestre ili majke. Nedavno nam je došao jedan sveštenik iz Svilajna, njega je sestra prijavila, koji je iz pozicije žrtve pretvoren u nasilnika, i u takvim situacijama se više ni ne zna ko je pravi krivac. Zato i žene i muškarci treba što pre da se jave za pomoć", poručuje Trifunović.

Nastavak na Radio 021...