Izvor: RTS, 04.Jul.2020, 07:25
Glumci, vreme je da osvojite ulice
Kada je kovid 19, poput neko novog, zloslutnog i smrtonosnog Fantoma u operi, zagrmeo i zatvorio pozorišne zgrade, prekinuo probe, spustio zavese, moćne i koloritne glasove zaglušio pretećom tišinom postavilo se pitanje šta dalje činiti.
Pozorišta su očigledno morala da odustanu od velikih produkcija u svojim zgradama i da potraže alternativna rešenja, da izvode predstave na improvizovanim scenama ili u ambijentalnim uslovima na otvorenom. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Na pitanje kako mi se čini ideja da sva pozorišta tokom leta igraju na Tašu, odgovorio sam da stadion Tašmajdan do sada nije percipiran kao pozorišni prostor. Jer, pored sportskih i muzičkih priredbi, tamo su održavani jedan pučki spektakl, španska korida i fudbal "fićama". Nedovoljno, da bih u tom trenutku mogao da dam ocenu o budućnosti pozorišta na stadionu.
Uz velika očekivanja i najave, pokazalo se da to nije bilo najbolje rešenje. Verujem da bi Kalemegdan bio inspirativniji prostor za pozorište. Beogradski pozorišni umetnici su već isprobali prostore kao što su Kapetan Mišino zdanje (Pozorište Dvorište), atrijum kule Nebojša (Dunav fest), Letnja scena na Topčideru, Dorćolplac...
U ovim otvorenim prostorima pozorište je slobodno u pogledu širine umetničkog izražavanja, slobodno je i u pogledu prijema publike - pripada svim ljudima. Sivi beton, klupsko osvetljenje i neprikladno ozvučenje nisu najbolji uslovi za pozorišni čin.
Slobodan prostor uspostavlja jednu vrstu ontološke veze između prostora, sredine u kojoj se pozorišni čin odigrava i samog pozorišnog čina. Arhitekta Bogdan Bogdanović je, spajajući istoriju i tradiciju, od zemlje, trave i kamena stvorio kruševačko Slobodište. Bio je to jedinstveni narodni amfiteatar sa više hiljada ljudi. Kruševačko pozorište je nedavno uspešno revitalizovalo prostor Slobodišta.
Ovih dana čitamo najave da će Dubrovnik, grad umetnosti i uzbudljivih letnjih zadovoljstava, ponovo podići festivalsku zastavu. Sećamo se i najboljih dana Budva Grad teatra koji su donosili jedinstveni letnji zanos za stotine gledalaca, glumaca i osunčanih kupačica. Potom je došao srednjevekovni grad u Smederevu u kojem je zaživela autentična i originalna pozorišna manifestacija Tvrđava teatar.
Oživljavanje Feliks Romulijane, antičkog lokaliteta na listi Unesko, na poseban način je oblikovalo manifestaciju Antika fest.
Zbog toga, danas tragamo za još nezaposednutim mestima koje buka i bes nisu osknavili: srednjevekovne tvđave, antička nalazišta, dvorišta manastira, prostori na trgovima. Koje su to vrline zbog kojih razvijamo ljubav prema takvoj vrsti mesta i tom tipu pozorišta?
Verovatno sve one koje je imalo pozorište dok je bilo autentična ljudska potreba, pripadalo svima i predstavljalo dar za srećne ljude. To pozorište je imalo pozorišni krov "večne povorke neba" kakav je preporučivao Rilke.
Lečenje zemlje i ljudi posle kovida 19 je velika misija festivala - od predstavljanja knjiga, do izložbi, pozorišnih predstava, koncerata i filmova. Tema lečenja, stalno preispitivana i iznova predstavljana usmerena je na ideju da postoji pukotina koja je narasla između ljudi i zemlje, pukotina koja bi trebalo da bude zalečena.
Kada je španski Teatro Real odlučio da, posle tromesečne pauze uz poštovanje zdravstvenih protokola, izvede "Travijatu" sa horom, orkestrom i solistima, usledili su komentari da će opera biti "uštinuta". Moj odgovor je bio da će sve "rupe" popuniti muzika.
.jpg)
