Izvor: Danas, 12.Jan.2015, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gledao sam genocid u Ruandi, iste greške pravimo u Iraku
Godine 1994. mi je dodeljen zadatak da zaustavim genocid koji su delimično počinili deca i mladi. U to vreme sam bio komandant snaga Misije UN u Ruandi. Moji protivnici, pripadnici Interahamve, bili su mnogo pre nego što je ubijanje počelo veoma dobro organizovani kada je reč o mobilizaciji i obuci mladih. Lično sam video kako su koristili decu, među kojima je bilo čak 13-godišnjaka, za izvršenje strašnih zločina. Iskustvo suočavanja s detetom-vojnikom preko puščane cevi navelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << me je da preispitujem veoma moralnu suštinsku strukturu sveta.
Uprkos mojim naporima, 800.000 ljudi je ubijeno za samo sto dana. Taj genocid je bilo moguće sprečiti; bila je to naša moralna obaveza. I neuspeh koji me poslednjih dvadeset godina proganja svakog dana.
Sada se prvi upozoravajući znaci genocida ponovo javljaju u Iraku. Ponovo se koriste deca kao borci i ratno oružje. A svet ipak malo toga čini da to spreči.
Deca u Iraku su učestvovala u mobilizaciji i vojnoj obuci ogromnih razmera, koju su u više mahova sprovele iračke snage od 1991. Islamska država se danas hvali prisustvom dece u svojim redovima i odgaja decu-džihadiste kao deo svoje propagande.
Zloupotreba dece od strane ovih oružanih grupacija mora se prepoznati kao rani pokazatelj masovnih gnusnih zločina. Islamska država bezobzirno napada i cilja na pijace, restorane, prodavnice, kafiće, igrališta, škole, sveta mesta, sva mesta masovnih javnih okupljanja. Deca su meta tih napada, a ona se često angažuju za mnogo toga u konfliktu; kao doušnici, kao ljudstvo na kontrolnim punktovima, kao bombaši samoubice. Ignorišemo ove zločine, koji su opasni po nas. Rat i genocid pogađaju decu i njihovu decu i njihovi uticaji se tako šire kroz generacije. Uništena je budućnost, ne samo zbog gubitaka života, već i zbog lošeg razvoja, propuštenog školovanja, nanošenja moralnih, fizičkih, psiholoških rana pojedincima i zajednicama. A kada ne uspemo da intervenišemo, naročito kada je deci usađen rat, moramo da budemo spremni na produžene konflikte i nasilne cikluse, s kojima je budućim generacijama sve teže da izađu na kraj.
I dalje diskutujemo o ekonomskim i političkim troškovima intervencija u konfliktu; ne shvatamo da upravo naši kolektivni propusti da sprečimo konflikte dovode do nezamislivih scenarija ekstremnih ljudskih patnji u kojima nikada nećemo imati dovoljno kapaciteta da reagujemo.
Američka javnost je „ratno svesna“. Kao što su i deca Iraka. Bez obzira na to da li smo u Iraku ili u Ruandi, naša je odgovornost da sprečimo ljudsku patnju; postavljanje dece na vrh te agende treba da bude ključ za tu logičku osnovu. Izbegavanje odgovornosti će sada voditi do još mnogo generacija pod intenzivnom represijom, što u budućnosti nećemo moći da ignorišemo.
Kako kaže Garet Evans iz Globalnog centra za odgovornost da se sprovede zaštita, „nema bolje demonstracije dobrog međunarodnog građanstva od spremnosti zemlje da deluje kada ima kapacitete da spreči ili preinači masovan brutalan zločin.“ Apsolutno se slažem.
Prevela: M. Kojčić
O Deleru
General-poručnik Romeo Deler je odnedavno penzionisani kanadski senator, bivši komandant Misije UN u Ruandi i osnivač Inicijative za dečje vojnike Romeo Deler.
