Izvor: B92, 07.Maj.2021, 11:46

Genocid i Međunarodni sud pravde: Ko sve koga tuži na Balkanu

Mogućnost tužbe Kosova protiv Srbije za počinjeni genocid ponovo bi doveo naslednice bivše Jugoslavije pred sudije Međunarodnog suda pravde.

Susedi na Balkanu tokom devedesetih godina prošlog veka gledali su se preko nišana, a na početku 21. veka - u sudnicama Međunarodnog suda pravde.

Posle dugogodišnjeg procesa Bosne i Hercegovine protiv Srbije, odbačenih međusobnih tužbi Srbije i Hrvatske, savetodavnog mišljenja koje je Srbija tražila o kosovskoj nezavisnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na red bi mogla doći i tužba za genocid koju bi Kosovo podnelo protiv Srbije.

"Države počinju procese da bi razjasnile pravne aspekte nekog događaja, ali to je često sekundarna motivacija.

Često je državama važnije da usmere pažnju na neke događaje, saopšte sopstvene stavove na međunarodnoj sceni, da otežaju položaj druge zemlje", kaže Antonios Canakopulos, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Oksfordu.

Poslednja u nizu potvrda da zvanična Priština traži način da pokrene postupak protiv Srbije stigla je od portparolke Vlade Kosova Rozafe Keljmendi.

"Sada se bavimo pitanjem nadležnosti i unutrašnjim i spoljnim analizama domaćih i međunarodnih stručnjaka, koje razmatramo u odnosu na mogućnosti koje Kosovo ima da podnese ovu tužbu", rekla je ona za prištinsku Kohu.

Odgovor je stigao od predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

"Vi da pretite Srbiji tužbama za genocid?

Da to izvedete možete samo preko neke druge države, dakle preko Albanije - to označava ujedinjenje sa Albanijom", rekao je Vučić za televiziju Pink.

Na taj način, tema koja je bila aktuelna 2016. i 2017. godine vratila se u centar pažnje.

"Aktivnosti Specijalnog suda, činjenica da su glavni lideri OVK u Hagu, doprineli su da se tema ratnih zločina vrati kao glavna tema.

Takođe, na vlast je došlo Samoopredeljenje koje je tvrdilo da prethodne vlasti nisu učinile dovoljno da Srbija plati za ono što je učinila na Kosovu", objašnjava urednik portala Demokracija Ardijan Arifaj.

Arifaj je u doba ranijih spekulacija o tužbi bio savetnik za medije tadašnjeg predsednika Kosova Hašima Tačija, u čije vreme tužba nije podignuta iako se i tada o njoj govorilo.

"U tome ima mnogo spekulacija i većinom su netačne.

Nije se nikada od tužbe odustalo već se radilo na tome da se nađe način kako da se pristupi celom procesu da bi on bio uspešan - važno je bilo da se ne žuri, da to ne postane politička tema, već da se istraže sve mogućnosti koje Kosovo ima."

Arifaj zaključuje da su se o tužbi do sada više izjašnjavali političari nego pravnici na Kosovu, te da se iz toga vidi da proces nije nimalo lak i da poprima osobine političke, a ne pravne teme.

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.

Oksfordski profesor međunarodnog prava Antonios Canakopulos objašnjava da osnovni uslov, da se Međunarodnom sudu pravde mogu obraćati samo države, zapravo nije dovoljan.

"Za pristup Međunarodnom sudu pravde, nije dovoljno da ste samo država, već morate biti ili članica UN, što Kosovo nije, ili možete da zatražite prihvatanje Statuta Međunarodnog suda pravde.

I ovaj proces je veoma komplikovan, liči na prijem u Ujedinjene nacije i teško je verovatno da bi Kosovo ovo uspelo."

Ni druga opcija ne donosi izvesnost početka samog procesa, smatra ovaj stručnjak.

"Kosovo može i da Sudu podnese deklaraciju u kojoj će potvrditi da priznaje njegovu nadležnost, slično kao što je učinila Palestina u slučaju protiv Sjedinjenih Država.

Tu postoji slična debata da li je Palestina uopšte država, pa slučaj stoji na čekanju pred Međunarodnim sudom pravde - Kosovo možda čeka da vidi šta će Sud odlučiti u ovom slučaju."

Canakopulos kaže da je jedan od načina da se pokrene proces protiv Srbije već iskorišćen u međusobnim procesima balkanskih država.

"Kosovo će morati da pronađe i osnov nadležnosti - da pokaže da je Kosovo, ali i strana koju tuži, prihvatila nadležnost Međunarodnog suda pravde za određeno pitanje.

U slučaju BiH i Srbije, osnova je bila Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida, koju su prihvatile obe strane."

Za profesora Tibora Varadija, nijedan od ovih scenarija nije izvestan.

"Čak i ako bi Kosovo dobilo pristup Sudu, što ja mislim da je veoma malo verovatno jer takav izuzetak nikad nije korišćen, dve zemlje moraju biti potpisnice Konvencije o genocidu da bi se ona mogla primenjivati.

Čak i ako se Kosovo smatra državom, ona nije potpisnica Konvencije - i zato nema ozbiljne šanse da takav proces počne pred sudom."

Zbog svega toga, mediji u Srbiji spekulisali su da bi pitanje odgovornosti Beograda mogla da pokrene Albanija, zemlja članica UN.

"Gambija je tužila Mjanmar za genocid, tvrdeći da je počinjen nad Rohinga muslimanima.

Reći ćete da Gambija nije time pogođena, ali Gambija može smatrati da je u pitanju genocid, čime su povređene obaveze koje imaju sve članice međunarodne zajednice - isto bi i neka treća zemlja tako mogla tužiti Srbiju", kaže profesor Canakopulos.

Konačno, jedan od načina da se o Srbiji raspravlja pred sudom jeste i proces u kome Srbija ne bi bila formalno na optuženičkoj klupi.

"Ovakav proces Srbija je pokrenula kada je Kosovo proglasilo nezavisnost - Srbija nije mogla da direktno tuži Kosovo jer ne priznaje nezavisnost, već se opredelila da ubedi Generalnu skupštinu UN da zatraži savetodavno mišljenje o nezavisnosti Kosova.

U tom slučaju, Srbija ne bi bila na optuženičkoj klupi, već bi se vodio proces u kome bi pred Sudom mogli da govore svi i da iznesu svoj stav", zaključuje Canakopulos.

Sud je 2010. godine presudio da Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, što u Prištini tumače kao potvrdu nezavisnosti, dok je Beograd tvrdio da se Sud nije izjašnjavao o samoj nezavisnosti.

Balkanski sudski procesi uzburkaju region, ali ni pravna nauka na njih ne ostaje nema.

"To su veoma važni slučajevi za međunarodno pravo zbog pojašnjenja koja su iz njih proizašla.

Procesi pred Međunarodnim sudom pravde mogu biti veoma sumorni i dugi, ali sigurno mogu privući veliku pažnju javnosti", kaže profesor međunarodnog prava sa Oksforda Antonios Canakopulos.

On kaže da je posebno važan slučaj tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije - trajao je sedamnaest godina, a sada se o njemu detaljno uči na Oksfordu.

"To je veoma važan slučaj koji se proučava zbog odgovornosti države, pripisivanja ponašanja pojedinca odgovornosti države.

Ovaj proces deo je pojedinih doktorata koji su pisali moji studenti, a odluke su takve da se na njih pozivamo u praksi."

Bosna i Hercegovina je 1993. podnela tužbu za genocid protiv Srbije, a posle rata je usledila protivtužba Srbije, od koje se u međuvremenu odustalo.

Odlukom iz 2007. ovaj sud je utvrdio da Beograd nije pomagao, niti podstrekivao genocid u BiH u ratu od 1992. do 1995. godine, ali i da Srbija nije učinila dovoljno da bi sprečila ili kaznila odgovorne za genocid, te da je time prekršena Konvencija UN.

"Taj proces je razjasnio da je Srbija imala neku odgovornost za ono što se desilo u Bosni, ali da nije počinila genocid već da nije učinila dovoljno da se on spreči.

To je veoma važno jer oslobađa Srbiju veoma teških optužbi da je počinila genocid, ali je istovremeno ozbiljno tereti da je mogla da učini više da se genocid ne dogodi."

Za Tibora Varadija, pravnika koji je u delovima procesa pred ovim sudom zastupao Srbiju, suštinsko je pitanje nadležnosti Suda.

On kaže da su ti sporovi bazirani na stvarnim nedelima i tragedijama, ali donekle i na mitovima i verovanjima.

"Tu je i jedno pitanje koje je sve vreme bilo u pozadini - da li se sukobi, koji su bili pre svega etnički sukobi, u vreme raspada Jugoslavije i stvaranja novih država mogu gledati kao sporovi dve države.

BiH je tužila Jugoslaviju pre svega za dela za koja se tvrdilo da ih je počinila vojska Republike Srpske - u vreme spora, Republika Srpska je pripadala državi koja je podnela tužbu, a ne onoj koja je bila tužena."

Varadi objašnjava i čime se rukovodila Srbija u prethodnim procesima.

"Jedan od važnih ciljeva našeg tima bio je da se vratimo u normalnost, prihvatajući međunarodno pravo kao deo normalnosti i da se, pri tome, stvori ljudska slika o postmiloševićevskoj Srbiji.

Već na pitanju nadležnosti sukobili smo pravne argumente, a ne argumente zanosa - ti sporovi su učvrstili činjenicu da je Srbija ozbiljna država."

Umesto odgovornosti države, ovaj akademik prednost daje drugačijim suđenjima.

"Individualna odgovornost jeste pravi put do pravde i tu nema veze koje državljanstvo pojedinci imaju - bilo je zločina i razumno je da se vodi postupak protiv počinilaca.

Ostaje sporno da li su procesi među državama put do pravde.

Ne bi bilo dobro da u doba non-pejpera stupe na scenu i non-procesi", zaključuje Varadi.

Međunarodni sud pravde (MSP), koji se ponekad naziva i Svetskim sudom, stalni je organ Ujedinjenih nacija i ima sedište u Hagu.

Počeo je sa radom 1946. godine, kada je zamenio Stalni sud međunarodne pravde koji je radio od 1922. godine.

Ovo je jedini sud koji odlučuje o sporovima među državama i ne može suditi pojedincima.

Ne treba ga mešati sa Međunarodnim krivičnim sudom, niti sa nekadašnjim Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, iako sva tri suda sedište imaju u istom gradu.

Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...