Izvor: Politika, 12.Jul.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa – intelektualni „Mekdonalds”
Teško da mogu da zamislim Srbe kao punopravne, a potpuno srećne članove Evropske unije
Ruski sineasta Nikita Mihalkov proglasiće večeras otvorenim 20. festival evropskog filma na Paliću. Tom prilikom biće mu uručena nagrada „Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.
Reditelj dela „Mehanički pijanino”, „Nekoliko dana iz života Oblomova”, „Oči čornije”, „Urga”, „Varljivo sunce”, „Sibirski berberin” i „12”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiji će provesti samo nekoliko sati jer uveliko radi na novom filmu.
Iako okupiran filmom „Sunčanica”, u kojem igra i naš Miloš Biković („Montevideo, bog te video”), Mihalkov nije mogao da odbije poziv da ponovo poseti našu zemlju jer, kako kaže u intervjuu za naš list, „kada mu za nekoga kažu da je Srbin, odmah se osmehne”.
Dobitnik ste nagrada na festivalima u Kanu, Veneciji... kao i Oskara. Šta vam znači nagrada „Aleksandar Lifka” na Paliću?
Važna je grupa ljudi među kojima ste. Naročito kada su u njoj autori kao što su Gavras, Rasel, Zanusi, Jančo... Prestižno je naći se u takvom društvu. Moja majka je govorila „nije važno šta, nego sa kim”. Cenim i volim Srbe, tako da je za mene vaša pažnja veoma draga, draža od mnogih drugih nagrada.
Kako razumete srpsko-rusko prijateljstvo? Šta nas vezuje?
Dešava se da se ljudi vole zbog toga šta su uradili. Događa se i da su susedi i da se oslanjaju jedni na druge. Ali ljubav ne znači gledati jedno u drugo, već zajedno gledati u istom smeru. Kod nas Rusa ljubav i prijateljstvo prema Srbima nisu racionalni, oni su na emocionalnom nivou. Mi smo jedna krv, iste smo vere, mnogo smo za nju propatili. Srbi su se oduvek borili za veru i ginuli, a mogli su da izdrže 500 godina turskog jarma i da opstanu. Kada mi za nekoga kažu da je Srbin, odmah se osmehnem. Naravno, znam da postoje različiti Srbi: dobri, pametni, glupi… kao uopšte u bilo kom narodu. Ali Srbija je duh Balkana.
Srbija je počela pristupne pregovore sa Evropskom unijom. Kako posmatrate ujedinjenje Evrope?
Prilično sam skeptičan. Ne mislim da, ako se udruži 15 staraca, može da se rodi jedna mlada osoba. Evropa je vrlo dobro prihvatilište s bogatom istorijom, tradicijom i kulturom, ali kada se odigrava ujedinjenje ono se dešava oko veštačkih stvari. Znate, paelja je različita od nekog drugog specijaliteta. Ali svejedno, može da se jede i paelja i taj drugi specijalitet. U svakom slučaju postoje kvaliteti koji ne mogu da se mešaju i brkaju, jer će rezultat biti nešto srednje, nešto poput intelektualnog „Mekdonaldsa”. Ne verujem da će Zapad i Srbija međusobno da se vole jer oni baš ne vole jedni druge. Izgleda kao da su zajedno, ali u stvari, svako vuče na svoju stranu. Teško da mogu da zamislim Srbe kao punopravne, a potpuno srećne članove Evropske unije. EU može da se pretvara, da se pravi da je sve dobro, ali čim se postavi pitanje interesa, prvo će da žrtvuju Srbiju i sve istočne zemlje koje su ušle u uniju.
„Varljivo sunce” (1994) događa se u doba staljinizma i za vreme Drugog svetskog rata. Šta vas je nateralo da, posle 16 godina, snimite nastavak te sage?
Činilo mi se, a i sad mi se čini, da nestaje vreme kada se shvatao značaj rata. Posle Drugog svetskog rata, zemlja je živela u relativnom miru 20 godina, jer su na vlasti, kraj strugova, na polju, na fakultetima… bili ljudi koji su mogli da razgovaraju o ratu. Za njih su postojali periodi pre i posle rata.
Recimo, neki strugar mogao je da razgovara sa generalnim sekretarom CK KPSS Leonidom Brežnjevom jer su bili na istom frontu, imali su o čemu da pričaju. Oni su mogli da budu na različitim nivoima društvene lestvice, ali rat ih je povezao i bili su ljudi koji su imali zajedničke uspomene. A onda je došao period „stagnacije”. Naravno, postojali su problemi i cenzura. Ali prilika ljudi da se besplatno školuju i leče, da se osećaju bezbedno, davala im je nadu i volju za životom. To je sve počelo da nestaje sa odlaskom tih ljudi iz rata. Činilo mi se da to ne sme da se zaboravi, toga se treba sećati, ali ne kroz žanr ratnog filma.
„Varljivo sunce” je bajka, alegorija, poučna priča o Bogu u ratu, o jedinstvu sveta, o tome koliko je ljudski život povezan sa životom pauka ili komarca. Oni koji su to osetili, za njih je film značajan.
Rekli ste da biste voleli da je general Kotov, iz „Varljivog sunca”, živ i da su potrebni ljudi poput njega, časni borci. Da li je Kotov vaš najvažniji lik, oličenje odlučnosti i morala?
Kotov je zato i zanimljiv. Uvek je drugačiji, učestvovao je u revoluciji, a zatim je postao njena žrtva. Verovao je u ono što je radio, a kao rezultat toga umalo je streljan. On je odraz protivrečja 20. veka u Rusiji. Ne može da mu se oduzme činjenica da je ratnik, ali kada treba da odluči da li će da pošalje 15 ljudi u smrt ili ne – jer su mu to naredili a može i da dobije zapovedništvo nad armijom – on bira ovo drugo. Jer, od svih političkih pogodnosti, za njega je važniji dijalog s Bogom u kog ne veruje. U tome je njegova kontradiktornost, što je osnova karaktera ljudi kojima su oduzeli Boga, a na sreću ne i svest o tome da nisu sami.
Šta vaše filmove čini toliko prepoznatljivim?
Snimam filmove kako umem i mogu. Mene uglavnom zanima atmosfera. Ako ona postoji, ako je prava, onda mnoge stvari postaju jasne i publici. Ako toga nema onda film može da se oslanja na fabulu. Ali mene priča manje interesuje. Nemam metodu koju bih posebno izdvojio, ali ne mogu da snimim film bez atmosfere i smisla za humor.
Niste ni prvi ni jedini autor koji je svoj umetnički izraz oblikovao kao scenarista, reditelj i glumac. Koliko je sve to srodno, a koliko različito?
To su apsolutno različite profesije, a u isto vreme mogu da budu objedinjene u jednoj osobi. To ne znači da, recimo, dobar glumac može da postane dobar reditelj i obrnuto. A scenario je nešto posebno jer je osnova filma. Gerasimov smatra da je „književnost majka filma”, a literarno delo i scenario su dve različite forme, ipak objedinjeni činjenicom da izražavaju misli na papiru. Teško mi je da radim film po scenariju koji nisam napisao jer ja zapravo snimam film još dok pišemo scenario. Film se rađa na papiru. Ali, jednom u životu sam snimao film po tuđem scenariju. Bila je to „Rodbina”, po scenariju Viktora Merežka.
------------------------------------------------------
Ne želim da budem jasan, želim da budem shvaćen
Za čim žude današnji filmski gledaoci? Šta žele da gledaju? Vodite li se potrebama publike?
Volim kada mi gledaju filmove, tužno je ako ih ne gledaju. Meni je proces rada na filmu zanimljiviji od njegovih rezultata. Zanimljivije mi je da stvaram svet, da otkrivam talentovane glumce nego da ih angažujem. Na sreću, otkrio sam dosta glumaca, mnoge zvezde koje sada blistaju i koje su nekada blistale. Ne želim da budem jasan, nego želim da budem shvaćen. To su reči koje imaju isti koren u ruskom jeziku ali drugačije značenje.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 13.07.2013.
