Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovnik s medaljom
Za šest vekova postojanja manastira Sv. Stefan u Lipovcu zabeleženo je mnogo toga pa i ime Josifa Živanovića, jednog od obnovitelja, koji ne samo što je podigao Narodnu osnovnu školu i zvonik, popravljao valjavice i vodenice nego čak dobio i bronzanu medalju na izložbi u Parizu za poljoprivredne proizvode s manastirskog imanja
Niski, olovni oblaci iz kojih je gusto vejalo kao da su pritiskali uzan asfaltni put pun rupčaga, pa se onih dvadesetak kilometara koliko manastir >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lipovac deli od Aleksinca oteglo ko gladna godina. Nikad stići. Uzalud pogled traži manastirski zvonik. Nije se video sve do kraja džombastog puta, pa i onda – jedva. Što zbog magle, što zbog snega. Isto tako ni Leskovik, brdo koje se diže okomito iznad manastira. Dva je po podne ali kao da pada noć. Kolebam se da li da zakucam na vrata konaka koji, mada jednostavnih linija, deluje nekako moćno i napušteno. Ni traga životu, osim svetlosti na jednom prozoru. Kucam i pritiskam kvaku osećajući se kao uljez. Vrata se otvaraju i sledi iznenađenje – unutra je prilično živo, vreme je ručku, a i popriličan je broj gostiju. Svi bi manastirskom duhovniku, arhimandritu Dionisiju. Sedam za dugačak sto i čekam na red. Poslužuju me medom, kafom, keksom. Niko se posebno ne bavi gostima, ali se oseća neka prisnost, dobrodošlica. I nekako neosetno, napetost zbog loših uslova vožnje i turobno raspoloženje zbog tmurnog, neprijatnog dana, popušta i počinje da ustupa pred osećajem mira i sigurnosti. I radoznalošću, naravno. Kada je i ko podigao manastir?
Mali, ali – skladan
Istraživanja arheologa profesora dr Marka Popovića kazuju da je crkva manastira u Lipovcu bila vlastelinska zadužbina i da je sagrađena između 1370. i 1375. godine. Na to ukazuju grobovi, njih osam, među kojima i žene umrle na porođaju, dva dečija i muškarca odevenog u profanu, zlatom tkanu odoru. Kraj njegovih nogu je jedan od dva dečija groba u kojem je pronađen metalni pojas od kvadratnih pločica kakav su nosili samo vlastelini, što ne govori samo o visokom poreklu, već i da je dečak koji ga je nosio bio poslednji izdanak porodice. Najverovatnije je, zaključuje dr Popović, reč o vlastelinima koji su upravljali Lipovačkim gradom, utvrđenjem podignutom na jednom od obližnjih visova.
Manastir je, po rečima arhimandrita Dionisija, koji pleni svojim načinom razmišljanja i kazivanja i neobičnom energijom koju poseduju uprkos godinama, osnovao inok (usamljenik) German. On je – posle Maričke bitke, iz manastira koji se nalazio izmeću Prilepa i Bitolja i bio posvećen Sv. Preobraženju – sa unucima, mitropolitom Jovanom i jeromonahom Makarijem, došao u ovaj kraj Srbije. I mada je manastir ispod Lipovačkog grada posvetio Preobraženju, on je u narodu poznat kao Sv. Stefan budući da su mu Stefan Lazarević i njegov brat Vuk bili ktitori. S obzirom na to da su Germanovi unuci bili i zoografi, prvi su ga živopisali. Zahvaljujući tome, hram, koji je inače prilično mali, deluje neobično skladno i lepo.
Krst kao nekad
Jedno drugo predanje nastanak hrama dovodi u vezu sa kneginjom Milicom i kazuje da se ona za vreme Kosovskog boja i neposredno posle njega sklonila sa decom u pećini iznad manastira bojeći se turskog nasilja. Kada je posle udaje najmlađe kćeri Olivere za sultana Bajazita sklopila sporazum sa Turcima, odlučila je da u znak zahvalnosti Bogu u blizini pećine podigne hram, u čemu joj je pomogao već pomenuti German. Tokom viševekovne istorije, otkada je sultan Musa 1413. godine razorio Lipovački grad, manastir je više puta paljen i skrnavljen.
Do 1866. godine Sv. Stefan se nalazio pod upravom Sv. Romana, a onda je dobio svoje starešine. Jedan od njih bio je Josif Živanović koji je, i pored velikog imanja, manastir zatekao u potpunoj bedi. Posvećen Bogu i vredan, Josif je lično počeo da krči, ore, seje, kalemi i sadi i u toj meri unapredio manastirsku ekonomiju da je proizvode sa nje poslao na izložbu u Pariz 1899. godine i za njih dobio bronzanu medalju.
U narodu je ostalo i vrlo živo sećanje i na krst koji je, po želji Stefana Lazarevića, podignut na steni iznad manastira. Danas na istom mestu stoji krsno znamenje postavljeno 1993. godine. S obzirom na to da je nekoliko puta paljen, u hramu su od prvobitnog živopisa ostali samo fragmenti. Ponovo ga je, tridesetih godina prošlog veka, oslikao ruski akademski slikar Ivan Petrovič Dikij.
Pored svoje duhovne delatnosti, lipovački manastir je poznat i po humanoj ulozi koju je imao tokom svoje duge istorije. U njemu se nalazio dom slepih devojka i deca sa posebnim potrebama sve dok 1963, godine nisu preseljena u dom u Kulini. Među znamenitim ljudima koji su ga posetili bili su knez Milan Obrenović, lingvista Đura Daničić, mnogi episkopi i mitropolit Mihajlo, a u njemu je neko vreme, kao iskušenik, proveo Gavrilo Dožić, potonji patrijarh srpski. Mesec dana pre pogibije posetio ga je i kralj Aleksandar I Karađorđević.
Posle Drugog svetskog rata manastirska imovina je konfiskovana. Bolji dani nastali su tek 1974. godine kada je za starešinu postavljen arhimandrit Dionisije koji je, zajedno sa sestrinstvom koje danas broji 18 monahinja, otpočeo i duhovnu i materijalnu obnovu. Rezultati ove druge su kameni zid dug 380 metara koji opasuje portu, izgradnja novog konaka, paraklisa i ekonomskih zgrada, ali i centralno grejanje i klima-uređaji. Svemu tome, kaže ovaj duhovnik, doprinelo je štedljivo i vredno sestrinstvo, ali i pokloni vernika. Zahvaljujući tome, monahinje i mogu da se predaju onome zbog čega su i došle u manastir – molitvama.
Tekst i snimci
Olga Vukadinović
[objavljeno: 24/02/2008]
