Izvor: Politika, 19.Dec.2014, 09:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktorske studije u Srbiji – brojke ili slova?
Nema poplave bez štete, a kada nastane poplava od doktorata, prvi bedem koji strada jeste bedem njihovog kvaliteta
Nedavno promovisana publikacija „Doktorske studije u Srbiji” (Beograd, 2014, izdavač: Konferencija univerziteta Srbije, 114 str.) bacila je dodatno svetlo na jedno od najvažnijih pitanja u sektoru visokog obrazovanja, a to je kako neko u Srbiji postaje doktor nauka. Publikacija navedena u prvoj rečenici ovog teksta pokazala nam je da Srbija trenutno ima više >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od 14.000 kandidata za buduće nosioce doktorskih titula. To znači da na milion stanovnika naše zemlje dolazi oko 2.000 doktoranada, što je duplo više od evropskog proseka. Ovi podaci, izgleda, daju za pravo onima koji su i pre navodili da je za anomalije u vezi sa doktoriranjem kod nas glavni krivac veliki broj doktorata, odnosno da u Srbiji vlada „hiperprodukcija doktora nauka”. Da li je baš tako?
Mene rezultati istraživanja nisu začudili. Akreditovali smo veliki broj studijskih programa, ponudili veliki broj mesta i istovremeno slabo ili nikako regulisali upis na doktorske studije, na ionako heterogenom akademskom prostoru – pa čemu smo se onda nadali? Nismo adekvatno kontrolisali ni pitanje doktoriranja po starom zakonu, odnosno, izradu doktorske disertacije posle završenih magistarskih studija, pa je i to imalo svoje efekte. Treba reći i to da je udeo privatnih univerziteta u broju doktorata mali, što znači da ne dolaze baš sva zla u visokom obrazovanju s privatnih fakulteta. Tamo, istina, ima raznih stvari – od suvog biznisa kome je obrazovanje samo groteskna maska, do podele „diploma – bezmuke”, i to na svim nivoima, ali izgleda da za povećanje broja doktorata u Srbiji privatni univerziteti nisu i ne mogu biti krivi. Zato se opet okrenimo nama koji radimo na državnim visokoškolskim ustanovama. Osvrnuću se ovde samo na jedan, možda i najvažniji aspekt ovog problema, na model za finansiranje naučnih istraživanja u Srbiji u poslednje četiri godine.
Sam poziv za finansiranje naučnoistraživačkih projekata iz 2010. godine po mnogo čemu je podsećao na evropsku naučnoistraživačku praksu. Čak je i proces ocene podnetih predloga projekata sledio briselsku logiku, a onda je u postupku odobravanja i u samoj realizaciji projekata (čitaj: u podeli novca), sve palo u vodu i opet je preovladao socijalni momenat. Uspešnost predloga projekata bila je nepristojno visoka, što znači da je ostao samo mali broj onih kojima nije odobreno finansiranje. Kako je ovo uopšte u vezi s problemom „viška” doktorata? Tako što su ovakvim socijalnim pristupom, takoreći uravnilovkom, gotovo svi istraživački timovi, pa i oni koji za to nemaju kapaciteta, dobili priliku da „proizvode” doktore nauka. Za razumevanje ovoga važno je znati da je navedeni program tadašnjeg Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj omogućio i zapošljavanje velikog broja veoma mladih istraživača bez doktorata. To samo po sebi nije bilo pogrešno, naprotiv, doprinelo je razvoju naučnog podmlatka i, mada za to nemamo pouzdane podatke, siguran sam, barem malo usporilo efekte onoga što se zove „odliv mozgova” – ružan izraz, još ružnije posledice. To je bilo možda i ono najbolje u čitavom programu Ministarstva, a sam ovaj tekst i jeste motivisan željom da broj finansiranih mladih istraživača u sledećem pozivu za naučnoistraživačke projekte nikako ne bude smanjen. Međutim, problem s prethodnim projektnim ciklusom bio je u tome što mladi istraživači nisu raspoređivani prema stvarnim potrebama projekata, već po interesovanju, a to da li istraživačka grupa ima i dovoljan potencijal da uspešno vodi njihove doktorate nije igralo nikakvu ulogu. Mnogi kandidati za doktore nauka našli su se tako u poziciji da im je plata s kojom mogu da (pre)žive bila zagarantovana, ali ne i ono što im je, takođe, neophodno da bi bili uspešni u radu na doktoratu – realan novac za stvarna istraživanja i aktivna supervizija od strane mentora. Prvo im je uskratila sama država, jer su projekti, da ponovim, finansirani ne kao prava naučna istraživanja već kao socijalna pomoć, a drugo nisu dobili od svojih mentora, i to najčešće zbog toga što ovi nisu imali dovoljno sposobnosti, a ponekad ni želje, za taj posao. Istina, postoje kriterijumi po kojima ne može svako da bude mentor, ali su ovi kriterijumi generalno niski i lako ih je obesmisliti. Jer, to što je mentor ranije bio uspešan (broj radova u poslednjih deset godina) nije čvrsta garancija za uspešno vođenje doktorskih kandidata. Neophodno je da je mentor trenutno aktivan, baš sada, da ima i druge tekuće projekte i da raspolaže s više izvora finansiranja, da sprovodi aktivnu međunarodnu saradnju, drugim rečima, da obezbedi sve preduslove da student doktorskih studija osim plate ima i šta da radi.
Nema poplave bez štete, a kada nastane poplava od doktorata, prvi bedem koji strada jeste bedem njihovog kvaliteta. Taj kvalitet će u budućem periodu direktno zavisiti od toga koliko će pametno biti osmišljen, a posebno kako će biti realizovan u praksi sledeći poziv za finansiranje naučnih projekata. Treba voditi računa, nekada nisu toliko važne brojke, koliko slova koja idu uz njih, ne koliko nečega ima, već da li je to vredno ili nije. Za mene je i 15.000 dobrih doktorata za Srbiju malo, ali je i jedan jedini plagirani doktorat previše.
*Redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta
Vladica Cvetković
objavljeno: 19.12.2014
