Izvor: Danas, 15.Jun.2016, 09:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd: Naša Kamij Klodel
Kamij Klodel je jedna od najrafiniranijih francuskih umetnica, vajarka, dugogodišnja ljubav i nesebična saradnica Ogista Rodena. Najlepše delove Rodenovih skulptura uradila je upravo Kamij (ruke na skulpturi "Građani Kalea").
Ona je pronašla rešenje za skulpturu Balzaka. Trebalo je malog trbušastog Balzaka prikazati kao nacionalnu veličinu. Puna soba Rodenovih Balzaka u Muzeju, golih, ogrnutih ovakvim i onakvim pelerinama, plaštevima i, naravno, ništa. Kamij ga je smestila >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u stenu iz koje tek delom izranja. Stena je bila okružje dostojno nacionalne veličine. Da nije bilo feministkinja Kamij bi nestala. Život je završila u sanatorijumu moleći za komad gline. Nije joj bila dozvoljena strast. Njene dane i noći u blatu koje je oblikovala vreme u kome je živela nije odobravalo. Njena ljubav je proskribovana (Roden je imao ženu i mentalno zaostalo dete). Elem, jedan gotovo vanzemaljski talenat su uništila dva moćna muškarca: Roden i njen brat.
Zašto pričam priču o Kamij Klodel? Pre svega zato što sam očarana njenim skulpturama, sposobnošću da uhvati pokret u kamenu i glini ("Valcer" skulptura u bašti Rodenovog muzeja; "Tračare" - "Cosseuses" - žene sakupljene oko zdenca koje osluškuju najnoviji trač). Ali, i stoga što Kamij nije usamljena umetnica čijom strašću, talentom i sposobnošću su se okoristili najbliži i čitave institucije.
Nedavno je uz medijsku pompu otvoren za javnost Legat Petra Lubarde, pažnje vredna kulturna institucija. Već u video-prezentaciji umetnika Petra Lubarde i njegovog legata uši su mi zaparale reči umetnika. Sa nežnošću je branio ličnost svoje životne saputnice Vere Lubarde i poput dečačića koji se pomalo stidi rekao da su, i kad su mu teško padale, njene primedbe bile na mestu. Vera Lubarda je bila, takođe, slikarka. Završila je likovnu akademiju u klasi Mila Milunovića. I upoznali su se u ateljeu Mila Milunovića i ostali zauvek zajedno. Petar nije mogao bez nje. I kad ga je ostavljala, izborio se da mu se vrati. Dakle, Vera je znala šta vredi u umetnosti njenog muža. Nije dozvoljavala da ga eksploatišu, da bud zašto uzimaju plod njegovog iscrpljujućeg rada. I sama je slikala. (U legatu nije izložena nijedna njena slika iako se u depou nalaze.) Više je nego očigledno da oni koji imaju moć odlučivanja žele da potisnu Veru Lubarda. Zašto? Zato što su dozvolili da legat gotovo propadne. Zato što je branila delo Petra Lubarde. Zato što je bila pametna, obrazovana žena, a u Srbiji se to ženama ne oprašta. Zato što su se o nju ogrešili, pa je mnogo komotnije od žrtve napraviti dželata no priznati vlastitu zloću. Da ne bude da su mučitelji Vere Lubarde nepoznati javnosti i da tek treba istražiti ko je ovu umetnicu ostavio na milost pacovima u ruini nikad adaptirane vile na Dedinju, treba reći da su odgovorni Miodrag Protić i oni oko njega iz Muzeja savremene umetnosti. Ako jedan glas za umetnicu danas i ne bude pokrenuo kolo mizoginog muškog mlina na drugu stranu, dogodiće se to jednoga dana. Vera Lubarda će dobiti svoju sobu u legatu Petra Lubarde, a njeno stradanje će biti opomena da burazersko odlučivanje sud istorije prezire.
