Izvor: Blic, 19.Nov.2011, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Belo na crnom
Već sam i Bogu i ljudima dosadio pišući protiv naših dizajnera koji pozorišne programe „kreiraju“ u stilu - belo na crno. A to znači da je, po odluci tih naših genija samoživosti, na skroz crnoj podlozi tekst štampan belim slovima, katkada, a to je već perverzija, sivim slovima. Programi postoje da se u polumraku proveri ko je ko u predstavi.
Za najnoviju predstavu „Pansion Beket", u prostoru koji se od ove večeri ponosito zove Parobrod teatar, štampani su >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << baš takvi programi sa izuzetno sitnim, gotovo neupotrebljivim tekstom.
Ostaje mi da iz protesta ne pišem o predstavama sa takvim neuviđavnim programima, što nikoga neće previše uzbuditi. A šteta! Jer da ne „štrajkujem", pisao bih o ovoj zanimljivoj predstavi.
Tada bih napisao kako se, uz pomoć dramaturškinje Tamare Bijelić, s puno razloga, reditelj Stevan Bodroža poduhvatio kratkih tekstova Beketa, velikana i kad je u maloj formi.
Reč je o dramoletima Dođi i pođi, Ne ja, Koraci i Stolica za ljuljanje. Ovako zahtevna repertoarska i rediteljska pregnuća su kod nas retka, jer zaista treba hrabrosti, dara i znanja da se pogodi tačna intonacija ovog dramatičara koji nije, kao Jonesko, tražio apsurd u rečima, već u ljudskoj sudbini, njegovoj bačenosti u svet.
Tri dramske umetnice u godinama zrele mladosti, Vanja Ejdus, Milica Stefanović i Tamara Krcunović, nisu slepe izvršiteljke Beketovih i rediteljskih naloga, već obrazovane i visokoprofesionalne vestalke ovog poduhvata.
Negde u svojim spisima Beket je skrenuo pažnju na važnost rada ruku u predstavljanju ovih njegovih tekstova. Sa rukama je sve bilo u redu, naročito kod Vanje, samo je u „Ljuljašci" bilo više visokoparnosti nego što pripada Beketu, koji je „muzi njegovih komada" Bili Vajtlou, sugerisao da bude „bez boje" u izrazu, čega su se, pre toga, u pravoj beketovskoj meri pun sat držale sve tri umetnice.
Povezane vesti: Stereotipi obavezni Festivali u dve-tri reči Radovanov Mihiz
