Izvor: Blic, 10.Jun.2013, 10:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bajaga: Svirao sam svuda u eks-Ju gde je bilo struje
Kada smo izašli na binu i kada sam video pun Taš, noge su mi se odsekle. Tokom prve tri pesme nisam smeo da pogledam u publiku - priseća se Momčilo Bajagić Bajaga u ispovesti za “Blic”.
Poznati muzičar priča o uspešnoj karijeri koju je počeo još kao tinejdžer, o odlasku u dijasporu, o porodici te o velikom koncertu koji će sa svojim “Instruktorima” 22. juna održati u Beogradu, na prostoru Donjeg grada na Kalemegdanu.
- Moja majka je poreklom iz Zapadne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Slavonije i bila je kod svoje majke u poseti u Grubišnom Polju, pa sam se rodio u Bjelovaru, najbližem mestu sa porodilištem. Ćale je bio vojno lice, pilot. Živeli smo na nekoliko lokacija u Zemunu, ali od moje pete godine smo se doselili u Ulicu 22. oktobra gde sam i proveo detinjstvo. Išao sam u Osnovnu školu “Goce Delčev”, koja se sada zove “Majke Jugovića”, i nalazi se u zemunskom parku. Tada se tek gradio hotel „Jugoslavija“, a preko puta je bila železnička stanica iza koje je bila močvara gde smo brali bambuse. Uvek smo visili na Dunavu, na Zemunskom keju, leti bismo išli na Lido, starije društvo je kupovalo polovne čamce da pređemo preko reke. Svirale su se i gitare, ali ja je nisam imao pa sam u početku gledao šta stariji momci rade, a kada sam pitao ćaleta da mi je kupi, rekao je da prvo naučim neku pesmu da sviram, pa ćemo da vidimo. Tako je i bilo. Mislim da sam prvo naučio pesmu “Crni leptir” od “YU grupe”, kao i svi.
Prvi bendovi
- Kako sam ja rastao, tako je u mojoj blizini rastao i Novi Beograd pa su se ekipe iz Zemuna i sa Fontane okupljale uveče kod “Juge” opet uz svirke na gitarama. Tu je bilo dosta nekih momaka koji su kasnije postali poznati, među njima i Miroslav Tadić, danas poznati gitarista i profesor na Berkliju, zatim pokojni Toma Rakijaš iz grupe “Zona B”, tu je nastala grupa “Hogar Strašni”, a moj neki prvi bend se zvao TNT po stripu “Alan Ford”. Kasnije sam bio u nekoliko bendova koji su svirali obrade, pa sam tako sa pokojnim Rajkom Kojićem jedno vreme imao grupu “Glogov kolac” i svirali smo “Deep Purple”, “Uriah heep”, “Stonse”, Slade”...
Član “Riblje čorbe”
- Upisao sam srednju školu, Drugu beogradsku, na Zelenom vencu, i hteo sam u to vreme ozbiljno da sviram bas gitaru, pa su me čak zvali iz grupe “Zdravo” Bobana Petrovića, ali pošto sam bio treći razred gimnazije, roditelji mi nisu dozvolili jer su smatrali da je to malo prerano. Kada sam upisao četvrtu godinu, Rajko me pozvao da dođem u “Riblju čorbu” u kojoj su se premišljali da li da uzmu gitaristu ili klavijaturistu, a na moju sreću odlučili su se za gitaristu. Otišao sam na audiciju u Dom omladine, imao sam dugu kosu, svirao sam... onako, rekao sam da znam da pevam terce, ali to nije bila istina (tek kasnije sam naučio). Mislim da su me više primili zbog izgleda nego zbog svirke, ali sam posle nekog vremena počeo da kapiram šta treba da radim. Bio sam najmlađi u bendu, nisam imao ni punih 18 godina kada sam ušao u grupu i ostao sam u “Čorbi” do 24. godine.
Najveća trema u životu
- Prvi veliki koncert sa “Ribljom čorbom” imao sam 1980. na Tašmajdanu, pre nego što su Bora, Rajko i Miša otišli u vojsku. I bez obzira na to što sam imao već iskustva sa “Čorbom”, to je bio koncert na kome sam imao ogromnu tremu. Sećam se da, kada smo izašli na binu i kada sam video pun Taš, noge su mi se odsekle. Tokom prve tri pesme nisam smeo da pogledam u publiku, ali je bio odličan koncert i posle toga nikad više nisam imao toliku tremu.
Letovanje sa devojkom
- Pre razlaza sa „Čorbom“ snimio sam “Pozitivnu geografiju” i mislio sam da će to biti moj solo izlet, ali u međuvremenu su se malo ti odnosi promenili. Na kraju je tako ispalo da sam u isto vreme snimio i “Muzičari koji piju” i “Pozitivnu geografiju”, odradio sam kompletnu turneju “Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju”, a onda sam kasnije svirao nekoliko koncerata i sa mojim bendom, današnjim “Instruktorima”, koje su takođe dobro prošle. Sam povod za razlaz je bio koncert u Grčkoj, koji je iskrsao, trebalo je da budemo slobodni preko leta. Ja sam bio na Mljetu sa tadašnjom devojkom, današnjom suprugom, i nisam hteo da idem u Grčku. Kada smo došli sa Mljeta u Dubrovnik, kupio sam novine i video da su uzeli dvojicu drugih gitarista. Bili smo u nekim lošim odnosima možda godinu dana.
Cepanje karata u Domu sindikata
- Prvi veliki koncert sa mojim bendom imao sam u Domu sindikata koji smo rasprodali. Tada smo smislili gomilu nekih fazona - dočekivali smo publiku na ulazu i cepali smo karte, Žika je bio konferensije, sa leptir mašnom, a lice je obojio u belo, bacali smo meteorološke balone sa balkona. List “Rok” nam je bio sponzor koncerta i oni su štampali plakate, a ja do trenutka štampanja nisam smislio ime za bend. Onda me je pozvao Peca Popović, urednik “Roka”, i rekao da je napisao na plakatima “Bajaga i Instruktori pozitivne geografije”, pošto nam se album zvao “Pozitivna geografija”. Složio sam se, ali posle smo skratili ime na Bajaga i „Instruktori”.
Spektakl na pljusku
- Posle smo imali taj veliki koncert na Tašmajdanu za koji smo se spremali mesec dana i na kraju je izgledalo da će kiša da nas upropasti, ali u stvari je ispalo fenomenalno. U to vreme se bine nisu pokrivale, ceo dan je bilo lepo vreme, gosti su nam bili “Point blank” i čim su oni završili počela je sitna kiša, a onda je krenuo pljusak koji je trajao ceo koncert. Jedva smo završili, kisla nam je oprema, a koncert smo priveli kraju samo sa jednom gitarom. Sutradan smo imali još jedan rasprodat koncert na Tašu i morali smo da pozajmimo svu opremu, ali taj kišni koncert je bio jedan specifičan događaj i po tome što niko od publike nije otišao sa njega uprkos pljusku. Tada nismo razmišljali o našoj bezbednosti, bili smo klinci i bilo nam je ludilo što smo dva dana rasprodali Tašmajdan.
U Moskvi pred 250.000 ljudi
- U parku “Gorki” kažu da je bilo oko 250.000 ljudi. Trebalo je da sviramo mi i “Bijelo dugme”, a Brega je bio vrlo korektan jer je hteo da bacamo novčić ko će da svira prvi, iako sam ja predložio da to budemo mi jer smo bili klinci. Bacali smo novčić, ja sam izgubio i svirali smo prvi, a u tom trenutku je bilo možda 50.000 ljudi u parku. Moskva je tih godina (1985) bila prilično tih grad i kada se takva buka napravila, svi su izašli napolje da vide šta se dešava. U jednom trenutku se skupio ogroman broj ljudi da su neki počeli da se penju po drveću i da padaju, pa se odjednom pojavila policija i samo su izvukli struju, nas su poslali u garderobu, a “Bijelo dugme” nije ni sviralo. Nakon pola sata smo izašli iz garderobe i u parku nije bilo više nikog. Kažu da su kamionima došli i pokupili ljude. Pošto “Dugme” nije ni sviralo, dali su nam sutradan da sviramo zajedno, ali u nekoj udaljenoj hali i to u deset sati pre podne. Kažu da su tu doveli neke radnike iz treće smene koji su napunili halu.
Raspad Jugoslavije
- To je bio veliki šok za sve nas, jer odjednom ne postoji država u kojoj sam imao devet turneja s “Instruktorima” i šest sa “Ribljom čorbom” i zato volim da kažem da sam svirao u svakom mestu u Jugoslaviji gde je bilo struje. I onda je to odjednom prestalo. Posao koji smo mi radili više nije postojao, sa hala se prešlo na diskoteke i turbo folk. Prvo se nismo baš najbolje snašli i trebalo nam je skoro dve godine da dođemo sebi pa smo počeli da radimo dijasporu, što nikada ranije nismo radili. Pre toga smo išli u inostranstvo samo kada je trebalo da kupimo instrumente, jer smo svirali po Jugoslaviji koja je bila tržište od 20 miliona ljudi. Polako smo počeli da sviramo za dijasporu, a sve više naše publike počelo je da se seli u neke druge države, pa smo zahvaljujući njima preživeli devedesete. Ovde posla za nas nije bilo sve do 2000.
Pojavljivanje na protestima
- Mislim da sam se uvek pojavljivao na nekim normalnim protestima, koji su bili za opšte dobro jer se očekuje od nekog rok benda da ima neki stav. Nikad to nisam kapirao ne znam kako. Evo, ja sam podržao i mislim da je to u redu u toj meri, ali nikada me politika nije zanimala da bih se time aktivno bavio.
Porodica
- Nikad nisam bio u fazonu da želim da živim taj javni selebriti život. Moja supruga Ema i ja se družimo s ljudima s kojima se i privatno družimo i neki su poznati, a neki i nisu, jednostavno smo prijatelji. Klinci su mi već veliki, Marko je treća godina faksa, Anđela je završila osmi razred i od privatnog života sam puštao u javnost onoliko koliko sam ja mislio da je pristojno, a mislim da je opterećenje njima da znaju nepotrebne stvari o meni. Mislim da je Marku, Anđeli i Emi bilo teže nego meni jer nije lako biti porodica nekoga ko je poznat.
Koncert na Kalemegdanu
- Ovo je jedno od retkih mesta na kome nismo nikad svirali u Beogradu. Napravićemo pravu feštu i taj dan će biti još najmanje tri benda pored nas koji će da sviraju po 45 minuta, a mi ćemo od dva i po sata do tri da sviramo, koliko publika bude htela. Porodica će biti naravno tu. Idu oni i na neke naše koncerte koji nisu u Beogradu. Od moje porodice Anđela ima najviše sklonosti ka muzici, svira gitaru, klavir, zna da programira i lepo crta. Ona zna da bude nekad i iza bine, ne baš da se vidi, ali je tu negde. Dođu oni da me podrže, možda i sin dođe s devojkom, ko zna.
Tata vojni pilot
Jednom prilikom Bajaga je rekao da misli da mu je otac dao ime Momčilo. „Stoji to da niko sam sebi ne bira ime, ali ja svoje nikada ne bih menjao. Drago mi je što nije svakidašnje. Otac mi je bio vojno lice, vojni pilot.“ Rođen je u Bjelovaru, ali je odrastao na zemunskom asfaltu. Danas živi u jednom finom kraju Beograda, na Senjaku.
Gluma
Žika Milenković je od osnivanja u Instruktorima. Sa licem obojenim u belo najavio je prvi koncert Bajage i Instruktora u Domu sindikata. Osim što se bavio muzikom, Žika je u to vreme već pet godina glumio u amaterskom pozorištu „Teatar Levo“.
Instruktori
Buduće Instruktore okupila je pesma „Ma, pustite me druže“. Uskoro su u bendu bili Dejan Cukić, basista Miroslav Cvetković Cvele, gitarista Nenad Stamatović, bubnjar Vlada Golubović i pevač Žika Milenković, koji je posle sastava „Ofi“ osnovao grupu „Mačori“.
Najčitanije SADA:
