Izvor: TvojPortal.com, 03.Maj.2011, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BRICA , VITEZ SREMAČKI TUŽNOG LIKA
Paor i kočijaš, iroš i pesnik, vitez tužnog lika , Stevica Vidović Brica iz Golubinaca , postao je odavno prepoznatljiv po svom gospodstveno –sremačkom imidžu : crnom šeširu i prsluku,uštirkanom , uvek belom košuljom,( “nit je snijeg, nit su labudovi “ ) ,širokim čakširama i naviksanim , izglancanim kao zift crnim papučama. U pesništvu , bekrijanju , viteškim turnirima na kojima je više od sto puta ovaj riter učestvovao sa svojim jednopregom, što sve zajedno >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << ide u rok službe koju on, po svom poetskom uzoru ,Miki Antiću ,naziva sremovanje , narečeni Brica taj zanat nikad nije izučio, niti se njime ikad bavio.
Što pravi brica ne posta, Gogolj je kriv
Nadimak je nasledio od dede po majci, berberina Luke Putnikovića, od koga zanat preuzeše i mati mu Vera , frizerka , i otac Ilija , brica.Što Stevica nije nastavio porodično berbersko zanimanje , Gogolj je kriv, odnosno njegova fantastična priča Nos u kojoj se opisuje kako je brijač Jakovljevič iz Petrograda odrezao nos koleškom asesoru Kovaljovu. Na ovu pripovetku je Stevica Vidović, mali maturant iz Golubinaca slučajno naišao baš u vreme kad se pripremao da upiše ŠUP ( školu učenika u privredi ), smer muškog frizeraja u Staroj Pazovi. Već je Stevica tog prelomnog leta u sred puberteta zamišljao kako će sledeći brijača Jakovljeviča iz Gogoljevog Nosa na obradi imati nekog,ili, ne daj Bože i sve seoske glavešine, a kasnije i novopridošle stranačke prvake , pa je brže-bolje pobegao što se dalje može i jedva se nekako smirio u Poljoprivrednoj školi u Rumi, odsek stočarstvo bez vinogradsrstva i voćarstva , ali sa mlekarstvom . Zato i sada, ponekad, bez većeg publiciteta , koji bi mogao nekom da zasmeta , svoju umešnost primenjuje kao asistent u telenju krava , ali samo u štalama prijatelja.
Salašonostalgičar
Decenijama salašonostalgičar Brica živi u svetu snaša, salaša, bekrija , tamburica i svoj život ne može zamisliti bez paradoša (paradnog konja ) i sersana ( paradne konjske opreme ) , pa nijedna konjijada i parada ne može proći bez njega i njegovih čilaša , a svoje učešće ovaj boem, seoski đilkoš, pesnik i konjanik najavluje uvek istim stihom :” U mojoj čaši kasaju čilaši.”
Brica je je najveći, ako ne i jedini pesnik među kočijašima,pa zato, iako materijalno sirot , nikad ne propušta da kaže kako gleda na svet kao na livadu u maju kojom gaze žene i konji kasaju. “Nama siromasima daj konja do večnoga suda , konja da mu duša na sapi izađe”.
Ulazi u birtiju kod Ćire na golubinačkom raskršću kao u bogomolju bećarsku i kočijašku teškim korakom konjanika koji posle dugog jahanja stavlja na zemlju otekle noge ,i odmah sagovrniku daje do znanja, da ne bi bilo kakve zabune,kako mu je kobila tokom dugog jahanja od vašara u Rumi celim putem hitro izbacivala rep kao da se sve vreme ograđivala od njega , svoga gospodara , kao dan u u potaji poručuje kako je ipak, sve u svemu, nije dostojan .Pri tom će obavezno istaći svoj osobeni, pesnički ukus kod izbora konja : ne voli konje raskalašne spoljašnosti koji imaju sirove oblike jer mu uvek izgledaju neprikladni za Srem.
“E, moj prijatelju gologlavi,… nikad nećeš postati Sremac ,ne nosiš šešir i papuče”
Na pitanja koja mu postavlja neznanac, Brica odgovara stihovim iz svoje zbirke “Iz švigara” ,uz obaveznu pouku za neupućene da švigar u kočijaškom rečniku stranih reči i izraza znači vrh biča, onaj deo koji puca.Ako je njegov novi poznanik , sagovornik , bez kape na glavi , Brica će već na početku razgovora izvršiti “diferencijaciju “ stihovima :”E, moj prijatleju gologlavi ,/vidim da si došao juče /, nikad nećeš postati Sremac/ ne nosiš šešir i papuče .”/ Na opasku sagovornika da možda preteruje sa sremačkim lokalpatriotizmom, pesnik Brica se usplahira i žestoko uzvraća rafalnom paljbom sihova iz svog Švigara , aktivirajući njegovu onomatopeju :”Udri me, ubij me, kožu mi deri,/odavno ja sam spreman da mrem/, psuj mi oca, mater , sve po spisku / , samo mi nemoj dirati Srem “.Uvek će sa neskrivenim zadovoljstvom govoriti o Sremcima koji osim što “umu” da rade,da oru, timare,prevare,zarade pare, umu i u kafani da dočekaju zore,da trpe muku, da se potuku, da piju vinu kao vodu,”umu” na vašaru i britivom da izbodu,ali “umu” i Bogu da se mole, da vole.
Kao vitez tužnoga lika , Amadisa od Galije
Koliko je puta poput viteza tužnoga lika, Amadisa od Galije , junaka viteških španskih romana, Stevica Vidović Brica , a iz Golubinaca , na svom čilašu lutao Sremom dok su se na nebu gasili zrikavi fenjeri fruškogorskog sunca . A onda , obavijen noćom kao oreolom, slušao kako vetar, čist noćni vetar , peva prožet zvonjavavom zvona uljuljuškujući duše koje pate. Zvezde su buktale u tami kao verenički prstenovi za koje se Brica spremao da ih podari, ali je taj čin još uvek odlaže.
Razmišlja kako su svi sveci postali od pastira
Dok je sjaj zvezda padao na kosmatu grivu njegovog čilaša, Brica je sa nežnom i surovom dušom mačke razmišljao kako su svi sveci postali od pastira, očekujući da se opet pojavi zamagljen mesec koji luta nebom kao prosjak.I kad bi tamburaši odsvirali zoru na svojim ostarelim tamburama, Bricu bi ( u milsima ) iz birtije po ko zna koji put ponovo izveo Đorđe plemeniti Lemajić, najslavniji Golubinčanin koji je proslavio svoje selo .On odavno zna sve o slavnom sinu kapetana Pavla Lemajića i majke Angeline,rođenom 1826. u Golubincma, koji je kao zapovednik 11. peašadijske brigade 1878. dobio čin genarl- majora , a za vojne zasluge dodeljen mu je Viteški krst Leopoldovog ordena kao plemećka titula sa predikatom vitez fon Pasan –brdo. Potajna čežnja za nekom viteškom titulom žubori u Brici poput fruškogorskog potoka koji presahnjuje čim se dočepa ravnice, makar to bila i sremačka.
Branko Rakočević
pesnikbricasremac
