Izvor: Večernje novosti, 03.Dec.2018, 22:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Amira Medunjanin: Patnja manje boli kada se pretoči u pesme

Tuge u životu moraju da postoje i moramo da ih prihvatimo, jer onda znamo više da cenimo radost. Muške suze smatraju znakom slabosti, a ja mislim da su znak velike snage ZOVU je kraljicom sevdaha. Amira joj je ime. Poteklo iz njenog Sarajeva. Orošeno Miljackom. I sevdahom. Bosnom. Jugoslavijom. Celim svetom. Amira je dovoljno. Za nju, za sve nas. Ne trebaju joj titule. Jer, ona ima svoj „Amulette“, svoju „Zumru“, „Damar“, „Rosu“, „A secret gate“, „Silk >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << & stone“, „Ascending“. Imena njenih albuma su, u stvari, imena njenih prvih petnaest godina, tokom kojih je ljudima pružila nešto što, do tada, na taj način, niko nije. Riznice vremena i duše. Kaže da je čudna sorta. Sarajevska. Prava. I zato sa njom ne možete pričati već ispričane priče. Koga briga da li joj je haljina crna ili bela. Ali jeste koliko joj je srce puno sreće. I tuge. Ljubavi. Muzike. Pesama, bezvremenih. I oči pune neisplakanih suza. Tako ćete je razumeti i upoznati. U potpunosti. Kao što će i publika, u sarajevskoj Zetri, 6. decembra, iako je već dobro poznaje, iznova otkriti značenje njenog imena. Amira Medunjanin. Kažu da je čudna sorta. * Ime Amira znači naslednica, ona koja buja životom. Vi jeste čuvar nasleđa i tradicije, kroz umetnost kojom se bavite. Verujete li da u životu ništa nije slučajno i da smo, na neki način, predoređeni za put kojim koračamo? Apsolutno. Ja sam tipičan primer za to. Celog života me je sve vodilo u potpuno drugom pravcu od onog na kom sam bila. Srednja škola koja nije muzička, Ekonomski fakultet, posao koji nema veze sa muzikom, ali sam sve vreme, na neki vrlo čudan način, osećala da, jednog dana, treba nešto da se desi. Šta tačno, nisam znala, ali sam se radovala i iščekivala to nešto, taj nekakav, možemo ga nazvati preokret u životu. I desio se! Duboko verujem da nam je svima, negde gore, u zvezdama, zapisana sudbina. Ne verujem ni u kakve slučajnosti, već da je sve isplanirano do tančina i da čovek samo treba da prepozna i prati znakove kroz život, jer tako ispunjavamo i opravdavamo svoje postojanje na ovom svetu. * Da li je vaš život počeo da buja kada ste napravili prvi korak na tom putu, na kome ste ostvarili mnogo toga na autentičan, kvalitetan i iskren način? Ja sam, sada, u potpunosti ispunjena i srećna osoba. Najiskrenije. Ne mogu da kažem da sam ranije bila nesrećna, ali je to bio sasvim drugačiji oblik zadovoljstva. Radila sam jako odgovoran posao i bila veoma posvećena. Moji prijatelji i porodica mi ponekad prigovore da imam opsesivno-kompulzivni poremećaj, jer volim da je sve precizno, izdefinisano i jasno, tako da sam, u tom poslu, stvarno briljirala, ali je jedan deo srca i duše uvek čekao da se nešto dogodi. Kad se dogodilo, to je bilo potpuno ostvarenje. Mnogi ljudi, nažalost, tokom života ne uvide suštinu. Ili se ne pronađu, usled sticaja okolnosti ili sredine u kojoj žive, ili su im tako zvezde zapisale. Beskrajno sam zahvalna, jer znam koliko sam, u tom smislu, privilegovana. foto: Neja Markičević* Kako izgleda “Tajna kapija” vašeg života i šta se iza nje nalazi, što će nam pomoći da vas bolje upoznamo? Nema nikakve “tajne kapije”. Ono što sam na sceni, to sam i u privatnom životu. Često mi ljudi iz moje ekipe kažu da bih morala da se uozbiljim kad izađemo na scenu, ali ja uopšte nemam osećaj da je to sad neki naš performans, nego jednostavno, kao da sam se sa prijateljima našla na kafi, pa pričamo svoje dogodovštine, nema veze što se nismo videli deset godina. Vrlo sam otvorena i trudim se da živim normalno, jer mislim da je suština u jednostavnosti i emociji. I srećna sam zbog toga. Direktna komunikacija sa ljudima pre i posle koncerta, je, za mene, najlepša stvar, koja ostaje zauvek. To su prelepi momenti i iskustva koja moj privatni i profesionalni život spajaju u jednu celinu. * Ka kakvim “Rosama” ste uvek pružali ruke i nikada ih nećete zaboraviti? Odlično pitanje. Nadovezaću se na prethodnu priču. Kada dođem, recimo, u neki grad u kome sam prvi put, razmišljam, Bože da li ovde ljudi uopšte znaju da ja postojim, pa uvek brinem hoće li iko doći na koncert, pogotovo ako se radi o nekoj državi u kojoj nikad nisam bila. Tajvan je, konkretno, bio najdalji korak koji smo napravili. Ko će doći na naš koncert u Tajpeju!? A onda, naiđemo na toliku količinu ljubavi koja me ostavi bez daha. Nikada to neću zaboraviti. Uobičajeno je da, kad se završi koncert, dobijete ili ne dobijete aplauz, ljudi ustanu ili ne ustanu, a nama se u Tajvanu to desilo pri samom izlasku na scenu. Posle koncerta su svi stali u red, da se slikamo i da im potpišem album i ja ih pitam da li je kod njih običaj da se na taj način pozdravljaju ljudi. Kažu: “Nije uvek, ali vi ste toliki put prevalili da bi sa nama podelili svoju muziku i to je veličanstveno. Da ste samo izašli i poklonili se, bilo bi dovoljno, mi bismo isto odreagovali.” To su te “rose”, susreti i trenuci lepote koji se ne zaboravljaju. * Kada rosa orosi srce, oči, instrumente, muziku, glas, publiku, da li je to dokaz da je sve vredelo? U potpunosti. Setim se, svaki put kad neko spomene suze, jednog Holanđanina koji, naravno, nije razumeo ni reč onoga o čemu smo pevali, iako sam ja, između pesama, govorila na engleskom, ne bih li objasnila o čemu se radi. On je bio jedan od tonaca na festivalu u Najmegenu. Kad se koncert završio, izašla sam na neki sporedni izlaz, da malo udahnem vazduh i budem sama par minuta i vidim - sedi čovek i plače. Stala sam pored njega, ne znam šta da radim, pitam ga da li je dobro. Kad je shvatio da sam to ja, samo je, bez reči, ustao i počeo da me grli. I onda mi je rekao: “Bio sam na vašem koncertu, ništa nisam razumeo, ali ja dušu svoju isplakah. I nije mi loše, naprotiv, dobro sam.” To je, u stvari, pročišćenje. Takvih situacija je bilo puno tokom ovih petnaest godina i kad čovek to doživi, kad vidi da je nekome pomogao svojom muzikom, shvati da je vredeo svaki napor, ako se naporom to uopšte i može nazvati. Jedini napor za mene je put, sve ostalo je čista ljubav. foto: Neja Markičević* Kakve suze teku uz sevdalinke? Da li one najteže, potisnute, neisplakane? Izgleda da su te najčešće. Nedavno, na promociji novog albuma u Beogradu, prišla mi je žena, zapamtila sam, Dragana se zove. Nismo se videle nikad u životu, i dok sam joj potpisivala CD, samo je rekla: “Predivno, obožavam sve te pesme”, i sasvim iznenada, počela da plače. Suze su same tekle. Ja, inače, ne zaplačem lako, ali tu emociju i energiju toliko jako osetim, da me ponekad prepadne. A Dragana je, evidentno, veoma jaka žena, koja je čuvala to u sebi. I inače je to vrlo specifično za naše prostore, da se suze ne pokazuju. Pogotovo se muške suze smatraju znakom slabosti, a ja mislim da su znak velike snage, jer su to suze koje oslobađaju i donose olakšanje. * Može li patnja da se ublaži ako se pretoči u pesme kao što su vaše? Apsolutno. Manje boli. I tu dolazimo do priče o suspregnutim suzama i neisplakanim tugama, da ne bi, ne dao Bog, slučajno neko video da sam slaba, što je totalno pogrešno. Kad me obuzme tuga, lek ne tražim u veselim pesmama koje će me podići, nego pustim najtužniju moguću pesmu i kad se te dve tuge sudare u meni, dogodi se svetlost i bude mi dobro. * Da li je to sevdah? Mislim da jeste. Ali ljudi to, ponekad, posmatraju čudno, kao mazohizam. A to je, u stvari, ono pročišćenje koje smo spomenuli. Tuge u životu moraju da postoje i moramo da ih prihvatimo, jer onda znamo više da cenimo radost. * Od čega je satkana vaša “Zumra” i šta taj smaragd predstavlja, a da vas suštinski definiše i kao osobu i kao umetnika? Svašta se tu isplelo. Uvek kažem da je to moj genetski kod. Čudna je to sorta, ta “zumra”. Mnogo ljudi mi kaže da sam i ja čudna sorta, ali mislim da je to, najvećim delom, Sarajevo, ta sredina u kojoj sam se rodila, u kojoj sam odrastala, koja me je oblikovala. Vrlo specifičan grad i specifični ljudi. Da sam se rodila na bilo kom drugom mestu na svetu, svega ovoga, verovatno, ne bi bilo. DAMAR LjUBAVI * Koji “Damar” vašeg bića je najintenzivniji, a da vas u potpunosti opisuje? Ljubav. Isključivo, prvenstveno i uvek ljubav. Pre svega prema životu. Meni je ona glavni pokretač i uvenula bih za sekundu da je nema. Jednostavno, ne bi me bilo. * Kakvo je danas vaše Sarajevo i u čemu je njegova tajna? Isto kao i onog dana kad sam se rodila. Mnogo mojih prijatelja je otišlo iz Sarajeva i danas me pitaju da li je i dalje isto. Moje Sarajevo je, za mene, uvek, moje Sarajevo. Gde god se ja nalazila, ono je sa mnom. To je taj smaragd, ta “zumra”. Ne znam kakva je to energija, ali da je posebna, jeste. Teško je to definisati. To je onaj neobjašnjiv osećaj koji svako doživi kad dođe u Sarajevo. Upoznala sam mnogo ljudi iz raznih zemalja Evropske unije, koji su prvi put došli u Sarajevo sa dubokim predrasudama. Ostajali su po tri meseca, koliko im traje mandat, ali se mnogo puta desilo da se, posle nekih godinu dana, vrate. Jave mi se, ja mislim dobili su novi posao, međutim, oni mi kažu: “Ne, došao sam onako, poželeo sam da prošetam Baščaršijom, Ferhadijom, da pojedem ćevape.” I to su, najčešće, ljudi koji su imali veoma loše predrasude, a onda ih “pukne” ta neobjašnjiva energija Sarajeva i oni se stalno vraćaju. Imam prijatelja, Škotlanđanina, koji je ostao da živi tamo, jer je beskrajno zaljubljen u taj grad. To su neverovatne stvari. Nigde tako nešto nisam videla, a obišla sam skoro celu planetu. * Može li kamen da bude mekši od svile i na koji način? Mislim da može. Cela priča albuma “Silk & stone” (“Svila i kamen”), je posvećena ženi, posebno ženi sa ovih prostora i zato sam odabrala takav naziv i određene pesme stavila na taj album. To je svojevrsni kontrast. Žena je ta koja može i mora da bude i jedno i drugo. Kad kamen postane mekan kao svila, to je onaj trenutak kada žena dokaže da na svojim plećima može da iznese težinu dva kamena. Taj osećaj moći i zadovoljstva miluje kao svila. Nije to nikakva feministička priča, daleko od toga, nego jednostavno, kada veliki teret koji vas pritisne u životu iznesete na pravi način, taj osećaj posle jeste svila. * Da li život, suštinski, jeste svila i kamen, i koliko, bez oba iskustva, ne bismo bili kompletni, u svakom smislu? Tako je. Pa zamislite da je sve potaman, da sve što poželimo imamo odmah. Gde je onda iščekivanje, gde su te borbe za nešto što čovek želi da uradi, da napravi, da stvori. Ili da smo non-stop srećni. Nemoguće je. Pada mi na pamet, pošto sam veliki ljubitelj naučne fantastike i “Zvezdanih staza”, epizoda u kojoj oni odlaze na neku planetu gde su svi srećni. Savršen svet, nema tuge, sve je šareno, nema crne boje, svuda je cveće, svuda je ljubav. Vrlo brzo se pokazuje koliko je sve to veštačko i da se najveća crnila kriju iza cele priče. Meni je drago da živim stvarni život, takav kakav jeste i čovek treba da ga prihvati u svim oblicima, svu tugu i svu sreću koju nam donosi. * Šta je vaš “Amulette”, amajlija od koje se ne odvajate, pre svega, duhovno? Ljubav prema muzici. Energija koja me obuzme kada čujem neku pesmu koja me podseti na neki trenutak u životu. Sve te pesme, a imam ih puno, su, u stvari, moje amajlije. I sva lepa sećanja, uspomene, čak i mirisi. To je toliko jako da mogu da se setim mirisa neke ulice ili grada, na koji me neka pesma podseti. Muzika je, nesumnjivo, moj “amulette”. * Ptica na omotu najnovijeg albuma “Ascending” je japanska čaplja. Šta simbolizuje? Prema njihovoj mitologiji, to je ptica koja živi hiljadu godina i simbol je dugovečnosti, sreće i ljubavi, i njen uzlet mnogo govori. Ja sam za ovaj album na mnogo načina vezana. Prvo zbog toga što je retrospektiva ovih petnaest godina, a drugo, oduvek sam volela da eksperimentišem sa različitim vrstama muzičkog izraza i kad sam, prvi put, osetila energiju koju donosi orekstar na sceni, stvarno sam imala osećaj kao da polećemo i sve vreme kao da hodam po oblacima. To je nebeski osećaj. Nas je inače petnaest, šesnaest, međutim, kada sam imala koncert sa Zagrebačkom filharmonijom , gde nas je na sceni stotinu i svi zvučimo kao jedno, to je za mene nešto božansko i ne postoji ništa iznad toga. U tome je simbolika tog uzleta i te ptice. * Ako je to najveći uzlet, šta je bio najveći pad? Mislim da pad nisam imala, barem što se tiče energije i tog zadovoljstva, ako pričamo o albumima. Uvek je to neki lagani, fini, smireni let. Od početka, pa evo, do danas, i dalje idemo uzlazno. * Tuga i seta u glasu, svetlost i radost u srcu, u očima. Da li je to onaj kontrast o kome smo pričali? Prava Amira. Najjednostavnija i najobičnija. Kažu da jesam žena kontrasta, ali to treba pitati moju raju i moje bližnje. “Nije lako sa tobom”, često mi kažu. Ali, takva sam, tako je suđeno, pretpostavljam. Zapisano, ono što smo na početku pomenuli. I ja to prihvatam kako jeste, ne mogu, niti želim da budem nešto što nisam. Najveći dar koji imamo je život. Svako jutro kad se probudim, osećam zahvalnost prema novom danu, prema životu. Odatle ta svetlost dolazi. * Donose li ta svetlost i taj let sreću? I sreću i zahvalnost. To je neobjašnjivo. Sve pesme koje pevam i njihove priče, ja stvarno živim i duboko osećam. Ako me ne dotiče, ako je ne osetim, ako ne shvatam o čemu govori, ako ne nađem neki delić svog života u nekoj pesmi, ja je ne biram, jer znam da nije moja. Tako da, sve tuge i sudbine koje su zapisane pre, recimo, petsto godina, pa do danas, svi mi smo, u nekom trenutku života, osetili. To je univerzalni osećaj i nema veze kada su nastale priče o njima. Ja ne mogu da kažem da sam imala težak život, da sam doživela neke tragedije zbog kojih nosim duboke ožiljke, koje kroz muziku izražavam. Imala sam i imam koliko-toliko normalan život. Čak su mi i devedesete bile lekcija. Koliko god loše bilo, ja sam sačuvala samo dobre stvari. Isto tako je svaka pesma, na neki način, mala lekcija, i to je predivno, jer čovek ima priliku da sebe preispituje, što ja nisam dugo. Jesam li na pravom putu, da li radim stvari kako treba, da li ljudi koje volim od mene dobijaju ljubavi i pažnje koliko zaslužuju. Poslednjih nekoliko godina me jako boli što ne provodim dovoljno vremena sa porodicom, ali pokušavam da nađem balans. To je moj put, za koji sam bila predodređena. I divan je, uprkos svemu.

Nastavak na Večernje novosti...