Izvor: Blic, 28.Sep.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A ganovi su rokali
Toliko godina sam čekao to veče da sam ga na miru prespavao. Kakav epilog sudbonosnih septembara naših života. Ima tu nekog đavola, previše je podudarnosti.
U doba kad je scenom dominirao dens i nekakav pop-metal, „Guns 'n’ Roses" su vratili besramni rokenrol na top liste. Ne radi se o finim momcima. Naprotiv. Fini momci ne sviraju rokenrol. Neosedlani, istovremeno duhoviti i osećajni, sa pesmama prepunim svedočenja o drogi, seksu i apatiji u velikom gradu - >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glasni, mračni, drski i iskreni - sve su što bi hard rok i hevi metal trebalo da budu. Sirovošću i talentom isprovocirali su svet u rasponu od ljubavi do mržnje. Ali, početkom devedesetih naišla je Nirvana kao alternativa. I magiju je potražila novu adresu.
Slično, ali na drugom nivou dešavalo se sa nama. Ovde. „Pištolji i ruže" objavili su prvi album „Nagon za rušenje" baš u vreme Osme sednice. Pločom sastavljenom od dobrih pesama, najprodavanijim debi albumom u istoriji diskografije, redefinisali su celu rok muziku. Odlukama Osme sednice zakovana je naša sudbina. I krenula je istorija. Hit se zvao „Dobrodošli u džunglu". Sledeću ploču nazvanu „Laži" završili su pesmom „Jedan u milion". Slučajno ili ne, baš tada je na mitingu na Ušću, onaj koga su proglasili najvećim Srbinom u istoriji, obećao: „Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van nje. Pobedićemo, dakle, bez obzira na to što se i danas udružuju naši neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji."
U euforiji jedan je rukopis na ogradi iznad Prokopa ispisao „Jedan si u milion". Onaj koji se svaki dan tuda iz svoje vile spuštao ka gradu verovatno je mislio da se grafit odnosi na njega. Druga ruka ubrzo je dopisala: Eksel, ti si... jedan u milion! Neko će slučajem nazvati i to što se izlazak albuma „Iskoristi svoju obmanu", objavljenih septembra '91, poklopa sa pokretom topčiderskih tenkova ka zapadu. Onda su se incidenti pretvorili u nesnosnu istoriju.
Slučaj je hteo da Eksel i njegovi „Ganovi" dođu u Beograd u noći između 23. i 24. septembra. Tačno 23 godine kako je „olako obećana brzina" stigla po svoje i tačno 10 godina pošto je na izborima rečeno: Dosta! Peti oktobar nulte je samo posledica, a decenija povratka ka normali mučna staza izneverenih očekivanja kojom se moralo proći. Žrtve tog „vremena raspleta", onda klinci, danas ljudi, skakale su i pevale u „Areni" pesme svog odrastanja zaboravljajući da su svake godine morale da uče drugačiju istoriju i geografiju.
Danas znamo ko sme da nas pogleda u oči i maše našom zastavom: besprizorni Eksel Rouz! Duže je i skuplje pravio ploču „Kineska demokratija" nego što je demokratiji trebalo da stigne na ovu stranu sveta. Naziv ploče je sinonim sna koji čekanjem postaje noćna mora. Dok smo mi, posle Osme sednice, preko Vođe vraćani mitu o Kosovskom boju, a sa njime u simboličkom smislu guslama, tamo daleko GNR su mit rokenrola modernizovali energijom i pesmama. Dok su ovde „gusle" (rulja je vikala a Rambo pevao: „Hoćemo gusle!") opasno nasrtale na sve što je simbolizovala „električna gitara", generacija klinaca koja je rasla bez perspektive, pronašla je svoju utehu u zvuku i drskosti Eksela i njegovog društva. Jalovi guslarizam jeste ovladao jednim nivoom ovdašnje stvarnosti. Na površinu su pokuljali ljudi i ideje koju su u vreme rokenrola i novog talasa bili nigde. Sve dok se zanosi i razmišljanja „pobednika" ne natalože ponovo dole gde pripadaju, ovde će i dalje okoštani oblici guslanja biti kočnica obećanjima koja su nas nosila kroz nevreme devedesetih.
Najsmešnije, trijumf GNR okupio je u kolektivnoj radosti svu nelogičnost sadašnje Srbije. To što je veselje počelo sa „Dobro došli u džunglu", a završilo pesmom posvećenoj životu u grešnom gradu, nije slučajno. To celu sliku bogati. I u tom danu, kada se obeležavala decenija od izbora od kojih smo očekivali mnogo više, Verica Barać je primila nagradu „Osvajanje slobode" u uspomenu na Maju Maršičević-Tasić. Nešto što je tada rekla odjekuje u mojim ušima, baš kao i „Ganovi" u ušima mojih sinova: „Nije valjda da sam ja ovde jedina." Jedina u sedam miliona kapituliralih?!
Dok su mladi pevali a predsednik u Njujorku iskazao spremnost na dijalog sa Prištinom, lider partije „Praćke i visibabe" našao je baš tada da lepo objasni: „Pobeda DOS-a pomogla SPS-u da se brzo vrati na vlast."
