Izvor: B92, 10.Sep.2011, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeti nakon 9/11: dete
Jedno od 3.000 dece koji su izgubili roditelja 11. 9, Ejmon Stjuart, samo je hteo da ima normalno detinjstvo, ništa više
Jula 2001, tada 11-godišnji Ejmon Stjuart i njegov brat Fransisko (13) dobili su od oca Majkla nesvakidašnju poslasticu - odveo ih je u oblizak svoje nove kancelarije na 92. sprat severne kule Svetskog trgovinskog centra.
„Sećam se da sam pogledao kroz prozor i pomislio, 'Uau, odavde mogu da vidim sve!”, seća se Ejmon.
Majkl >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Stjuart je bio brižan otac, veliki ljubitelj sporta. Rođen u Belfastu, doselio se 1981. u Njujork da bi oženio Ejmonovu mamu Dajanu, Njujorčanku koju je upoznao dok je studirao na Stirling univerzitetu.
Iako su mu se roditelji razveli kad je imao 7 godina, Ejmon je redovno viđao oca, a 12. 9. je trebalo da ga vodi na utakmicu Jenkija.
Kada su avioni udarili u Kule bliznakinje, Ejmon je bio u sred časa španskog u Nju Džersiju. „Nisam to registrovao - moj tata je kratko radio tamo i bilo je još rano za njega da bude na poslu. Nisam se uspaničio”.
Međutim, kada je preko razglasa pozvan kod direktora u kancelariju, gde je ugledao i svoju majku, znao je da je nešto ozbiljno.
Majkl je obično radio od 9, ali je toga dana pozvan da dođe ranije na posao zbog važnog sastanka. Let America Airlinesa je udario severnu kulu na 94. spratu u 8.46h. Iako je bio dva sprata ispod aviona, udar je „zgužvao” vrata od konferencijske sale i Majkl je ostao zarobljen tamo sa ostalim kolegama.
Smrt Majkla Stjuarta uvela je Ejmona u vrlo redak klub - u društvo 'dece 11. septembra’. Skoro 3.000 dečaka i devojčica ispod 18 godina izgubilo je roditelja u napadima, pa im je detinjstvo proteklo pod vrlo neobičnim okolnostima.
U Ejmonovo slučaju, prvih nekoliko nedelja nakon napada prošlo je u izmaglici. Danima je odbijao da prihvati očevu smrt, ali posle nekog vremena mama mu je rekla, „Moramo da odustanemo. Gotovo je”.
„Plakao sam, samo toga se sećam. Onda mi je došao prijatelj i pitao šta bi voleo da radim najviše na svetu. Rekao sam mu, da igramo fudbal. I otišli smo u park. To je sve čega se sećam”.
Kada se vratio u školu Ejmon je otkrio da članstvo u klubu dece 11.9. nosi dodatni teret povrh gubitka sa kojim svako dete mora da se nosi - veliku pažnju javnosti.
„Iskreno, ne znam šta je bilo gore - čudni ili nemi pogledi ljudi koji bi mi izjavljivali saučešće. Hteo sam da me svi tretiraju normalno tako da mi je najteže palo to što sam se osećao izopšteno - ne namerno izopšteno, ali izopšteno”.
Preko raznik grupa za podršku Ejmon je upoznao i drugu decu iz „kluba” i sa mnogima ostao dobar prijatelj i deset godina kasnije.
2 godine posle napada među gomilom ruševina identifikovani su neki ostaci njegovog oca koje je porodica sahranila nedaleko od majčine kuće u Nju Džersiju. Shvatio je kako je ta sahrana bila važna kad se sreo sa ostalim porodicama koje nisu uspele da pronađu svoje najmilije pod ruševinama.
Iako je tuga utihnula, Ejmon zna da nikad neće moći da pobegne od ovog datuma. „Nema završetka, nema zatvaranja kruga, nema stavljanja tačke. To je jedna neprekidna priča i uvek će biti nečega što će ponovo otvarati rane.”
Student nauke i psihologije na Univerzitetu Fordam u Njujorku, Ejmon se nada se da će, nakon diplomiranja, neko vreme volontirati u javnim službama u znak zahvalnosti prema mnogima koji su mu pomogli da trenutke posle 11. 9. lakše proživi.
Izrastao je u 21-godišnjeg mladića sa velikim zanimanjem za svetsku politiku.
„Izvan svog ovog bola ja zaista želim da znam šta se desilo i hoću sam da dođem do određenih zaključaka”.
Kada je Osama bin Laden ubijen, on je bio na Novom Zelandu, na studentskoj razmeni. „Osetio sam vrtoglavicu, mislio sam da ću da padnem. Sve emocije od 11. 9. su mi se vratile. Odjednom sam prošao kroz sve kroz šta sam pošao kao 11-godišnjak. Bio je čudan osećaj da se vratim nazad u vreme kad sam bio dečak.
Ali, posle svega, kada bih sada mogao da poručim nešto sebi kao 11-godišnjaku, to bi bilo sledeće: 'Sve će biti u redu’”.
Pogledaj vesti o: Veliki Brat
