Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Apr.2016, 10:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stav: Posthumne ekskurzije u Zagrebu

Vernici Rimokatoličke crkve kažu da se zadnjih dana u Hrvatskoj osećaju poput antifašista. Malo ih je, izloženi su javnom linču i uglavnom se skrivaju u katakombama glavnog grada Zagreba. S jezom čekaju da ih neko prokaže Tajnoj Službi. U kojoj će Veliki Brat, Crni Meštar ili Poglavnik, jedne poslati Savom do Jasenovca, a druge baciti lavovima crkvene i državne administracije.

Naizgled neverovatno poređenje rimokatoličkih vernika u Hrvatskoj (koji čine 95 odsto >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ukupnog stanovništva zemlje) sa malom grupom antifašista koji su iskreno ubeđeni da je preziranje, zlostavljanje i istrebljivanje Drugih i Drugačijih zločin koji nikada ne zastareva, nije samo puka ironija. U zemlji gde se komemoracija u zloglasnom bivšem ustaškom logoru u Jasenovcu pretvorila u huškačku hajku na njegove stare i nove žrtve, vernici većinske crkve u Hrvatskoj zapanjujuće oštro su napadnuti zbog potrebe da dotaknu mrtvo telo Svetog Leopolda Mandića koje je pet dana boravilo u Zagrebu.

Uzrujani ljudi Hrvatske uzrujavali su se još više kad su videli da čak stotinu kilometara duga kolona vijuga ulicama glavnog grada i pada ničice pred staklenim sarkofagom netom pristiglim iz Padove u Italiji u kojoj se nalazi telo Bogdana Mandića rođenog 1866. godine u Herceg Novom. Bogdan Mandić je, iza Šibenčanina Nikole Tavilića iz 14. veka , drugi kanonizovani hrvatski svetac rimokatoličkog panteona. Rođen je kao dvanaesto dete oca Pietra Mandića i majka Karoline u siromašnoj porodici koju napušta sa šesnaest godina i odlazi u kapucinski katolički red u Udinama na severu Italije. Pre nego što je dobio svoje crkveno ime Leopold narodu i Bogu iskreno je služio u Zadru, Kopru i Rijeci. Umro je u Padovi 1942. godine, a Vatikan ga je svecem proglasio 1983. godine. Poznat je kao veliki filantrop. Mali rastom, bio je zaista velik duhom. Invalidan i s brojnim telesnim oštećenjima odmalena je bio izložen zlostavljanjima, čak i u crkvenim redovima, a ono na čemu je iskreno radio i u šta je iskreno verovao bilo je bratstvo svih ljudi na Zemlji. Za vernike domaćeg podneblja to bi bilo bratstvo katolika, protestanata, pravoslavaca, Muslimana i Jevreja, a za ateiste nepobitna činjenica da smo svi nastali iz istoga - bila to ona čuvena aminokiselina iz prve molekule praokeana ili prah i voda od koje je, prema Bibliji, stvoren Adam. Prvi stanovnik Edenskog vrta, a ujedno i prvi koji je u njemu, zbog ljubavi prema Evi, odlučio da okusi jabuku sa drveta znanja.

Šta je u tome loše? Da nije nekoga ubio, taj skromni siromah koji je prvi u Padovi imao danonoćno otvorena vrata za sve ljude koji su nosili neku tešku muku na duši. Čak i u političkom smislu Bogdan Mandić u Hrvatskoj se danas slavi kao veliki rodoljub, premda ga do danas, praktički niko van uskih kaptolskih krugova nije ni pominjao. Rođen na teritoriji Kraljevine Crne Gore Bogdan Mandić je u Prvom svetskom ratu odbio italijansko državljanstvo rečima "krv nije voda", zbog čega je, navodno, bio zatvoren u koncentracionom logoru namenjenom strancima. Iz koga je izašao izmučen, ali i ubeđen da negde na dnu svakog čoveka mora da postoji i nešto dobro. U čemu je, dakle, problem? U činjenici da je kaptolska administracija u Zagrebu ovih dana izuzetno frustrirana zbog neizvesnog ishoda pritiska na papu Franju da se kardinal Alojzije Stepinac konačno ozvaniči kao treći hrvatski svetac. Da Srpska pravoslavna crkva i Patrijaršija u Beogradu ovo čekanje ne bi preokrenuli u svoju korist, Kaptol se vratio upravo onim metodama koje je aktuelni papa oštro osudio - komercijalnoj nekrofiliji.

Svetog Leopolda Mandića u Zagrebu je videlo 200 hiljada ljudi koji su po žegi putovali iz svih krajeva zemlje, a naravno i iz inostranstva. Od Bosne i Hercegovine do Kanade i Australije. Gužve pred zagrebačkom katedralom na Gornjem gradu bile su nečuvene, a nastavile su se i pred crkvom na istočnoj periferiji grada u Dubravi. Mnogi vernici pokušavali su da podsete mnoštvo zapalo u religiozni hipnotrans da katolička crkvena nauka izričito zabranjuje obožavanje zemnih ostataka ljudi, ma koliko dobra za života učinili. Dapače, smatra ih blasfemijom i teškom jeresi. Ali, svima je odmah bilo jasno da je Bogdan Mandić, ni kriv ni dužan, iskopan iz groba i poslan u Hrvatsku da njenom kleru pomogne u teškoj političkoj i ideološkoj nevolji. Deca koja su takođe dovođena do crkvi da vide posmrtne ostatke majušnog Sv. Bogdana Mandića, vrištala su od straha videći da kraj njega leži ruka koja mu je odrezana nakon smrti.

Državna televizija je ovaj morbidni spektakl prikazivala sve dok procesije oko prenošenja odavno mrtvog Mandićevog tela nisu snimile sve značajne ljude u Hrvatskoj. Pogodićete - političare ili one blizu njihovih skuta. V. d. šefa Hrvatske televizije Sinišu Kovačića čija supruga u crkvi sedi prekrštenih nogu u oskudnoj opravici, proskribiranu braću Zorana i Zdravka Mamića kojima domaći rasisti inače učestalo dobacuju "Mamiću, Srbine, kćeri su ti Ciganke!", pa zatim najjačeg kadrovika vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Milijana Brkića, Tomislava Karamarka i mnoge druge. Bio je tu, dakako i zagrebački pomoćni biskup Valentin Pozaić, potpisnik peticije za službeno uvođenje pozdrava "Za Dom spremni!". Poznat, uz ostalo, i po izjavi da je zvezda srpske estrade Željko Joksimović, Srbin, koji bi morao da se oženi Hrvaticom, a njihovo potomstvo bi u pet generacija moralo da bude čiste hrvatske krvi kako bi MOŽDA, MOŽDA, MOGLI DA DOLAZE U HRVATSKU.

Ne morate biti iskreni vernik, niti antifašista natprirodne hrabrosti da se prisetite da smo se nekada ženili i udavali, voleli ili samo sklapali prisna prijateljstva s ljudima koje smo sami odabirali kao sebi slične. Baš po tome što su naizgled drugačiji od nas, a tako se dobro slažemo. Sveti Leopold Bogdan Mandić je kao siromašno, invalidno dete iz Herceg Novog do smrti u Padovi tome posvetio čitav svoj ljudski i duhovni život. I zato je zaista tužno kad njegovo iskomadano telo danas putuje glavnim gradom zemlje koja uverenja Leopolda Mandića koristi za lečenje sopstvenih političkih frustracija.

Neko je izračunao da rimokatolici imaju između 810 i 993 svetaca. Uključujući ne samo hrvatske svece Nikolu Tavilića iz Šibenika i Bogdana Mandića iz Herceg Novog, koga tamošnje pravoslavno stanovništvo nikada nije prestalo da poštuje. Kad je već reč o Padovi iz koje su stigli Mandićevi posmrtni ostaci, nemoguće je ne pomenuti Svetog Antu ili Antuna kako ga zovu Slavonci i Vojvođani. Bio je to još jedan usamljeni padovanski svetac franjevačkog reda koji je, za života, imao neobičan dar da se ljudima nađe pri ruci kad im je pomoć najpotrebnija. Vraćao im je sve što su izgubili ili zaboravili. Ključeve kuća sa letnjim baštama u kojima svakog juna opojno mirišu beli ljiljani, izbledele fotografije minulog vremena, izgubljene dokaze vlastitog identiteta ljudskog bića. Uz Leopolda Mandića bio je jedan od retkih koji je na ljude delovao empatijom i iskrenom emocijom, a ne nekrofilnim ekskurzijama.

Kad se molite bilo kome od tih, samoći prepuštenih svetaca, budite sigurni da se molite za sve zaboravljene dane, ljude i osećaje. Kad vam padovanski sveci nekom čudnom igrom "slučajnosti" pred oči postave izgubljenu fotografiju ili dragu osobu od koje vas je život razdvojio, videćete da u tome nema nikakve magije njihovih svetih kostiju. Samo su vam malo spustili glavu. Ne iz pokornosti crkvenoj ili državnoj administraciji, nego da bolje vidite unutar sebe. A kad pogledate unutar sebe videćete da tamo stanuje baš onaj Drugi i Drugačiji kojim vas toliko plaše...

On neće ustati ispod jasenovačkog Kamenog cveta da bi progonio vaše potomstvo, nećete ga uvek moći dozvati ni ritualnim padanjem na kolena. On, baš kao i svi ljudi, makar i 135 santimetara visoki Bogdan Mandić, voli uspravne ljude iz čijih usta iza propovedaonica ne paluca dvostruki, račvasti jezik političke megalomanije.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.
Pogledaj vesti o: Veliki Brat

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...