Izvor: Politika, 11.Sep.2011, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa dokazom u džepu
Da li će naš ,,Veliki brat” uticati i na to da se broj uzbunjivača u Srbiji poveća, a da njihova prava budu zaštićenija
Nema sumnje da će zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja, agencija i savet za borbu protiv korupcije predložiti zakon o zaštiti uzbunjivača i da će takav propis skupština verovatno usvojiti. Kao što je već usvojila zakon o zabrani zlostavljanja na radu tj. mobingu. Reč je o propisima koji odavno postoje u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razvijenim zapadnim zemljama i očigledno je da ćemo u nastojanju da im se približimo doneti i zakone koje one već imaju. Borko Josifovski, nekadašnji ,,uzbunjivač” iz Hitne pomoći, tim povodom kaže da će naš ,,Veliki brat” uticati i na to da se broj uzbunjivača u Srbiji poveća, a da njihova prava budu zaštićenija.
Druga je stvar šta će u zakonu biti zapisano. Verovatno manje-više isto što i u već napisanim i pomenutim razvijenim zemljama. A suština tih odredaba se svodi na to da (1) uzbunjivači ne mogu snositi posledice zbog onoga što saopšte i da će (2) biti krivično gonjeni oni koji pokušavaju da im se osvete.
Stanje je kod nas sad takvo da se upravo to dešava gotovo svim uzbunjivačima: oni snose posledice zbog onoga što javno iznose, dok one koji im se svete niko krivično ne goni. Zato Rodoljub Šabić kaže da kod nas nije realno očekivati da na korupciju ukazuju obični prosečni ljudi. I zato se uzbunjivači kod nas doživljavaju (opaska Ivana Ninića) kao: 1. zaludni ljudi 2. sa izvesnim psihičkim poremećajima (!) 3. oni koji u svemu tome imaju neke lične interese 4. ili oni koji su od nekoga izmanipulisani.
Možda je mladi Ninić preterao u ovim nabrajanjima, ali istina je da najveći broj ovdašnjih uzbunjivača i nisu uzbunjivači nego oni koji su došli u sukob s nekim od rukovodilaca u kolektivu u kojem rade. To jest, veoma je malo onih koji lično nisu ničim pogođeni a ipak ukazuju na nezakonitosti i korupciju.
Neki od ovih malobrojnih govorili su u našoj seriji, a ono što smo mogli da naučimo iz njihovih iskustava je da i u ovim uslovima, kada zakona o zaštiti uzbunjivača nema, onaj ko se odluči da pokrene neku ,,aferu” u rukama mora imati čvrste dokaze. I mora poštovati proceduru. Da li naši uzbunjivači tako postupaju? Utisak je – uglavnom ne. Najpre, ne uspevaju da pribave pouzdane dokaze za ono što tvrde, pa izlaze u javnost s polovičnim dokazima i onda umesto da budu u poziciji da optužuju bivaju optuženi po jednoj ili po nekoliko tačaka od četiri Ninićeve već citirane. U međuvremenu, oni koji su prozvani uklone tragove nezakonitosti i ceo slučaj dospeva u grupu ,,nikad rešenih”.
S tim što ovakav scenario sukoba nije nov. Stariji čitaoci se sećaju da su u vreme postojanja jedne jedine partije, takvi ,,uzbunjivači” šetali od komiteta do komiteta i žalili se na svoje direktore i predsednike opština. Kao što se sadašnji uzbunjivači žale predsedniku države, skupštini, ombudsmanu...
Međutim, ako nemaju valjanih dokaza opet je to Sizifov posao. Zato su za potencijalne uzbunjivače kojih je, verujemo, mnogo, zanimljiva iskustva već pomenutog Ivana Ninića i Gorana Miloševića iz ,,Puteva Srbije”. Oni su prvo pribavili dokaze za ono što su posumnjali i tek kad su u tome uspeli obratili su se onome kome treba da se obrate (policija, inspekcija), a ne, recimo, medijima. Jer ako se prvo obratite medijima, a još nemate ni valjane dokaze za ono što tvrdite, eto nam prašine u kojoj prozvani krivci sigurno nestaju.
Budući uzbunjivači moraju o tome da vode računa, pogotovo dok ne bude donet zakon o njihovoj zaštiti. Zakon bi međutim trebalo da ohrabri mnoge koji se u sadašnjim uslovima ne usuđuju da prijave neku nezakonitost, tako da će kad se i oni okuraže, Srbija u dogledno vreme verovatno dostići prosek razvijenih zemalja u kojima svaki drugi slučaj korupcije otkriju uzbunjivači.
Od sutra nova serija: U čemu nam može pomoći popis
Branislav Radivojša
objavljeno: 12.09.2011
