Izvor: Sportski Žurnal, 02.Jan.2011, 23:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Peđa Stojaković, strelac za sva vremena

Peđa sine, mora li ta Amerika!? Upravo tako je glasio tekst koji je pre desetak godina, u jednoj vrlo popularnoj reklami izgovarao Miodrag, otac Predraga Stojakovića najboljeg srpskog strelca u NBA svih vremena.

I ne samo srpskog, već najboljeg sa prostora one stare Jugoslavije... Do sada su mu u leđa gledali nekadašnji uzori Dražen Petrović, Toni Kukoč, ..., a od ove i „stariji brat” - Vlade Divac. Ušao je u istoriju, sa tendencijom da ne bude skoro dostignut.
- Da nije bilo Aleksa Dimitrijevića i Žurnala, ne bih to ni primetio. Čini mi se da tome niko ne pridaje veliki značaj – počinje priču Stojaković.

Na još jednoj listi, onoj za najbolje trojkaše ste među petoricom najboljih. Jedan dalekometni pogodak deli vas od trećeg mesta.
- Mislim da nijedan sportista ne razmišlja o rekordima. Sve te brojke dođu sa dugogodišnjim igranjem, stabilnošću, konstantnom igrom i delom koji zavisi od sreće - da ga zaobiđu povrede. Tek na kraju podvučeš crtu, vidiš šta si i kako radio. Nikada nisam razmišljao o tome, niti sam počeo da igram košarku zbog rekorda i brojki. Meni znači više dugogodišnja karijera u NBA, kontinuitet koji sam imao, to što sam nastavio nešto što su naši stariji košarkaši počeli u NBA... Nisam pristalica upoređivanja, priča ko je prvi, a ko drugi strelac. Jer, svako je na poseban način označio svoju karijeru.

Vaš pečat su brojni koševi?
- Kvalitet mi je što sam strelac. Znajući kako sam i odakle krenuo, kakav mi je put bio, zadovoljan sam svim ovim godinama.
Da li ste u dečačkim danima maštali o ovakvoj karijeri?
- Kad sam došao u PAOK, nisam mogao da verujem da sam u PAOK-u. I svaka sledeća stepenica bila je svojevrsno iznenađenje za mene, nova radost. Prelazak iz Zvezde u PAOK, pa produžetak ugovora sa solunskim klubom, zatim draft, dolazak u NBA i malo teže početne godine stabilizacije i dokazivanja. Sad kad su prošle tolike godine, kad se približava kraj, ne kajem se ni zbog jednog poteza. Čovek uvek razmišlja da li je mogao nešto da uradi bolje. Za odluke koje sam doneo u trenutku odlučivanja mislio sam da su najbolje za moju karijeru. I zadovoljan sam kojim putem je išla.

Trebalo je imati i snage da se prebrode dve teške povrede u tinejdžerskim danima. U PAOK-u ste dva puta imali prelom noge.
- Godine u Solunu bile su prelomne u mojoj karijeri, ne samo u pogledu tih povreda, već i nekih odluka vezanih za košarku. I bog i sreća, rad i upornost, talenat… Sve to treba da se ukomponuje da bi bilo ko bio uspešan u onome što radi. Bez obzira na talenat, za uspeh je mnogo bitna i doza sreće, još više sa kim sarađuješ.

Kada vraćate film dođu li vam pred oči i ružne uspomene, čekanje dozvole za prelazak iz Zvezde u PAOK, pauze zbog povrede,…?
- Kada prebrodim prepreke, ma koliko bile teške, ne razmišljam mnogo o njima. Tek ponekad kad ti neko nabaci tu temu, setiš se teških vremena. Ali, ona pripadaju prošlosti. Nešto što je u to vreme bilo problem, prevazišao sam i sve se dobro završilo. I uvek imam na umu da ima i gorih stvari u životu. Mnogi košarkaši su imali veće tegobe, ne mogu da budem nezahvalan.

Kad smo već pomenuli pehove sa povredama, u poslednje dve godine vas ne zaobilaze?
- Imam upalu kolena, tačnije hrskavice. Nije za operaciju, povreda jednostavno zahteva mirovanje da otok splasne. Došao sam u Toronto, odigrao dva meča i pojavio se otok.
Prvo leđa, potom mišić, sada koleno…
- Prošle godine me je mučio stomačni mišić. Ne znam da li je to sve došlo kao posledica leđa. Kad izgubiš stabilnost u jednom segmentu, gubi se ravnoteža u organizmu, ostali delovi tela se više opterećuju i dolazi do povreda. Verovatno je posle operacije poremećen balans mišića, da bih pričuvao leđa nesvesno sam više opterećivao ostale delove tela i automatski je došlo do reakcije.

I godine rada čine svoje. Iza vas je petnaestak godina rada na „maksimalnom broju obrtaja”…?
- I majka priroda čini svoje. I uslovi koje smo mi igrači iz Evrope nekada imali. Uglavnom smo počinjali jako rano i u ne tako dobrim uslovima. Jednostavno imali smo dosta opterećenja od malih nogu. Ali, sa druge strane kad pogledam i pored povreda koje sam imao u karijeri prezadovoljan sam koliko godina već igram. Pogotovo u NBA, gde je prosečan vek trajanja četiri, četiri i po godine.

 

Ipak, veteran ste koji sigurno ima snage za još par sezona?
- Moram da se naviknem na to da sam u godinama kad telo ne može da prati mentalni sklop. Znanje i košarkaško iskustvo...
Pogledaj vesti o: Veliki Brat

Nastavak na Sportski Žurnal...