Izvor: RTS, 06.Maj.2021, 11:54
"Radio Mileva je mrtva, živela Video Mileva ili koliko kamera imate u ulazu svoje zgrade"
Za baku moje drugarice pripremila sam, na poseban način, ukrašena jaja i donela joj za Uskrs.
Posle oduševljenja poklonom i mojim dolaskom priča mi o tome kako svakog dana na televizoru gleda film koji se snima ispred njene zgrade. Kakav film, ništa nisam videla kad sam dolazila, pitam se u sebi. Drugarica mi daje znak da će mi kasnije objasniti.
Da ne kvarim atmosferu, slušam o tom filmu u kome ljudi celo pre podne ulaze u zgradu i >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << izlaze iz nje. "A posle podne?", pitam je. "Posle podne gledam Beogradsku hroniku". Lepo se ispričamo uz kafu i sok od zove.
Krenem kući, drugarica pođe da me isprati. Kaže mi kako je baki, koja ima 86 godina, sve teže, mnogo zaboravlja i često ne pravi razliku između prošlosti i sadašnjosti. Nedavno su na ulazu postavili kameru i to povezali sa televizorom, da ljudi mogu da vide ko ulazi u zgradu. Tako baka misli da svakog dana gleda film koji se snima. Rastajemo se sa sećanjem na davne godine kad nas je njena baka učila kako da oslikavamo uskršnja jaja i ubeđivala da se ne ispišemo iz muzičke škole zbog neke stroge nastavnice i obećavala da će ona sa njom ozbiljno da razgovara.
Kao i uvek za Uskrs, krenem i do rođake čija su deca u inostranstvu, koja jedva čeka da dođem. Stignem do zgrade i dok tražim ime na interfonu vidim dve kamere iznad ulaza. Zvonim. Uđem, a u unutra još dve kamere. Krenem peške do trećeg sprata, a na svakom od njih kamera a negde i dve.
Rođaka srećna zbog našeg susreta ne zna šta pre da mi ispriča. Pitam je da li je sada sigurnija sa ovoliko kamera. Ona se hvata za glavu i pokazuje mi prstom da ćutim.
Šapatom mi priča da su to postavili neki novi stanari i samo oni rasposlažu video nadzorom. "Ali, šta ću", kaže, "sama sam moram da ćutim". "Morate da ćutite?", pitam. "Da, da moram, da ti ne objašnjavam. Nekad je pametnije ćutati", kaže mi.
Na kraju dana krenem da malo istražujem ovu temu. Vidim, mnogo je firmi koje se bave tim poslom, cene nisu tako visoke kao ranije i koliko sam shatila najekonimičnija je ugradnja pet kamera u sistemu. Zamišljam baku moje drugarice koja bi u isto vreme mogla da gleda snimanje pet filmova. I to na jednom ekranu. I to 24 sata! Postoje i male kamere koje mogu da se stave na špijunku. I ko zna šta sve još postoji. Meni je i ovo dovoljno.
Pričam drugu iz Berlina o svemu tome a on mi kaže da tamo ni u jednoj zgradi nije video kamere, a radi ako dostavljač paketa. Postoji video interfon i to je sve.
Neka nova zabava je u pitanju. Ono što nije na društvenim mrežama, možda je na hard disku komšije vlasnika sistema za video nadzor. Radio Mileva i balkanski špijun ujedinjeni u akciji takozvane bezbednosti.
Navikli smo se na kamere na javnim objektima, na raskrsnicama, na parkinzima, u bankama, u prodavnicama....ali čemu sve ove kamere u stambenim zgradama. Da li je to socijalni voajerizam,snobizam, malograđanština, demonstriranje moći..
Mobilni telefoni nas prate u stopu, broje korake, mere kilometražu, puls, pritisak....beleže naša interesovanja ali ne i komšijina. Zato su tu kamere u zgradama. Da sve bude transparentno ali, samo za vlasnike sistema za posmatranje tuđih života. Kako bi tek izgledale Nušićeve komedije da su tada postojale kamere za špijuniranje.
Jedna kamera na ulazu mogla bi biti zamena za trač partiju komšinica u kraju, za kibic pendžer ili gledanje kroz mali otvor na vratima. Ali, kad jedan čovek u zgradi sa više stanova postavi veći broj kamera ne pitajući nikog ništa to se na srpskom zove bahatost, mada ima i drugih pogodnih reči.
"Strašno je kad neko nema ništa drugo da ponudi osim svoje gluposti", kaže moj kolega, u čijoj zgradi je jedan novi komšija, samo za svoje potrebe, postavio devet kamera!
.jpg)
