Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Jun.2018, 19:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Nedelja

Nedelja. Sa tobom se ni veći praznici ne mogu meriti, i Božić i Uskrs su tad pa ko zna kad, a ti dolaziš redovno, i kao da si svaki put bila sunčana, u sva tri godišnja doba, kažem tri, jer se zimi ne bi toliko odsekla od običnih dana kao što si odljučena kad se kosi žito, kad se redi repa, ili kad se bere vinograd.

Čekaš da budu obučene čiste, svečanije košulje. Iako malo ko ide gologlav znaš da se subotom >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << uveče svi miju i kupadu. Ljudi koji su su sredu propustili da odu kod brice, u subotu su se razmilili, jedni kod Slavka Mišpopinog, drugi kod Mitare, treći kod deda Rade Marinkovog, da se kurtališu brade koja je kod nekih već u ono mlado vreme bila seda, da, jednom me je uja Slavko odveo kod deda Rade, da me ovaj podštucuje u okviru neiskorišćene ujine kvote, jer se berberima plaćalo u naturi, deda Rada je bio spor, triput meri a jedared seci, geslo koje je on iz šnajderaja, drvodeljstva i hirurgije preneo i u svoj zanat, kunktatorski je proveravao učinak gledajući me i uživo i u ogledalu; što se više trudio sve manje sam se sebi dopadao, napokon se deda Rada izmakao i vadeći beli berberski pokrov iz moje kragne izustio istorijske reči koje će uja kroz smeh rado pričati gostima: „Neće te tvoj Duša poznati!“

Na Kolarcu ću kao tridesetogodišnjak čuti bugarski hor kako peva „Očenaš“ njihovog kompozitora Petrova, pevali su tiho, ravno, ponizno, i, gle, dobro beše veoma, ali mi je još bliži pristup farkaždinskog hora, ispred čije nepostojeće partiture kao da je bilo nevidljivo uputstvo „fresco“: pojali su Gospodu ne baš kao nekome ko im je ravan, ali su pojali odrešito, da ih Tvorac uzmogne može čuti, između Liturgije i običnih pesama, kakva je i „Tera Lenka“, oni su bili spona, u njihovim se glasovima sveto prožimalo sa svetovnim.

Nedeljom nisi čuo nijednu kapiju kako škripi dok je otvaraju, nisi čuo nijedna kola, ni kako prazna tandrču, ni kako stenju ako je na njima voz žita, ili ako su vršna puna kukuruza, ne čuje se lupanje ručkonoša, vedrica, kao da se i lanac od bunara i vedro ređe čuju; na sokaku ljudi igraju filka, puše, pored njih promiču nečujne crkvene žene, kako bi i bile čujne kad još idu po materi zemlji, betonska staza planirana je samo za zapadnu stranu ulice, a i na to će se čekati ko zna koliko godina; mnoge su leti i u crnim pačnama, pobožnost promiče pored poroka i dokolice; u svim letnjim kujnama miriše supa, kokošija, pileća, goveđa, to je jedina razlika, i jedni će u rinflajšu imati sos od mirođije, drugi od paradajza, ređe od rena.

Posle službe, zna se - vernici kod Moca, ženskadija pravac kuća. Nedeljom sam pre ručka čitao Očenaš, preslišavao sam se svaki put iza slame (izaslame), obično bih gubio nit tamo gde je bilo „jakože i mi ostavljajem“; i pre spavanja sam se svake večeri klečeći na perini obraćao Gospodinu, ali sam pošavši u školu popustio u pobožnosti i radije sam pre nego što ću leći vrteo skalu na radiju, gledajući čas u magično oko, čas u imena radio-stanica: Helsinki, Timisoara, Berominster...

Nedeljom su na kupanje išli i odrasli, mogao si da vidiš i učiteljice u kupaćim kostimima, tamo bi nas zvona za večernje podsetila da nas čeka „Vreme sporta i razonode“, nemoj još da prođeš, nedeljo, kroz otvorene pendžere se čuje glas Radivoja Markovića, niko ga nikad nije video, a javlja se sad sa Kantride, gde isto niko od nas nije bio. Pa i kad se sve utakmice završe, nije još nedelja dala sve što ima, u bioskopu se daje „Taksi za Tobruk“, one koji ostaju kod kuće čeka još „Veselo veče“.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...