Izvor: Politika, 10.Jun.2015, 15:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarobljenici pogrešnog tela
Ako je bilo potrebno gotovo dve decenije da se parada ponosa održi bez incidenta, koliko će vremena biti potrebno da prihvatimo transseksualne osobe? Da li je to sledeća granica koju treba preći?
„Zovite me Kejtlin”, poručio je Brus Džener (65), najnovija američka transseksualna ikona, baškareći se na naslovnoj strani magazina „Veniti fer”.
Nekadašnji američki olimpijac i zvezda rijaliti programa „U korak s Kardašijanovima”, koji je nedavno promenio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pol, uspeo je da sakupi milion pratilaca na Tviteru kao Kejtlin za svega nekoliko sati. Pre njega, rekord u popularnosti držao je samo američki predsednik Barak Obama.
Nikada nećemo saznati kako su članovi njegove brojne porodice zaista reagovali kada im je Brus saopštio da je šest decenija živeo u pogrešnom telu, ali su u javnosti Kardašijanovi delovali složno. Otvarajući dušu američkoj televizijskoj mreži Ej-Bi-Si Brus je rekao da su ga njegova deca podržala u nameri da promeni pol, a sve tri bivše supruge bile jednoglasne u oceni da je on „osoba sa velikim srcem i dušom”, bez obzira na to da li se nalazi u telu žene ili muškarca.
Kada je četrdesetogodišnji transseksualni major Vojske Srbije, koji se u javnosti predstavlja kao major Helena, odlučio da promeni pol, njegova supruga htela je da ga – ubije na spavanju. Tako je barem rekao u ispovesti jednom magazinu, dodajući da je njegov najstariji sin imao komentar tipa: „Pored svih tumora, tebi baš to da zapadne”. I mlađi sin prilično je precizno gađao, kada je ciljao očevo srce:
„Auuu, ćale pa ti si she-male (termin koji se odnosi na osobe koje imaju muške genitalije i ženske seksualne karakteristike)”, izjavio je naslednik njegovog prezimena.
Major Helena, koji je četiri decenije bio zarobljen u muškom telu i koji je stupio u vojsku „da bi ubio ženu u sebi”, dve decenije je nosio uniformu. Ali, tek kada je major poželeo da promeni pol, Vojska je zatražila njegovu, odnosno njenu ostavku, navodeći da je ovaj transseksualac pretnja za reputaciju armije.
Za Helenu, to je bila uvredapreko koje nije želela da pređe. Sredinom januara podnela je pritužbu zbog diskriminacije protiv ministra odbrane Bratislava Gašića, Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Iako je poverenica za zaštitu ravnopravnosti izdala preporuku da se Generalštab i Ministarstvo odbrane izvinu Heleni, ona još nije dobila nikakvu moralnu „odštetu” od armije. Dok čeka izvinjenje ministra Gašića, Helena, ipak, kaže da joj je odluka da prihvati sebe kao ženu donela unutrašnji mir i slobodu. Iako joj na ličnoj karti i dalje piše da je muškarac.
Da li ova dva slučaja dovoljno govore o tome koliko smo nespremni da prihvatimo osobe transseksualne orijentacije? Ako je bilo potrebno gotovo dve decenije da se parada ponosa održi bez incidenta, koliko će vremena biti potrebno da prihvatimo osobe „zarobljene u pogrešnom telu”? Da li je to sledeća granica koju treba preći u našem društvu?
Iako svake godine između osam i deset osoba u Srbiji promeni pol, dr Dušica Marković Žigić, psihijatar, seksolog i član stručne komisije za promenu pola pri RFZO, primećuje da mali broj naših sugrađana suštinski razlikuje transseksualne i homoseksualne osobe.
„Zbog toga je jako teško oceniti prema kojoj kategoriji osoba smo manje ili više tolerantni. Uopšteno govoreći, mi imamo veoma snažne predrasude prema osobama manjinske seksualne orijentacije”, primećuje naša sagovornica.
Dr Marković Žigić, međutim, skreće pažnju na jednu zanimljivu i javnosti malo poznatu činjenicu koja glasi da je Srpska pravoslavna crkva spremnija da prihvati transseksualne, nego homoseksualne osobe.
„Patrijarh Pavle, omiljeni patrijarh Srba, govorio je da nema potrebe da se ti ljudi ponovo krste nakon promene pola ’jer se ne krsti telo, već duša’. Ipak, za promenu stava ljudi prema osobama različite seksualne orijentacije i drugačijeg rodnog identiteta potrebno je dosta vremena, a činjenica da je prošlo gotovo 15 godina pre nego što je jedna Parada ponosa održana bez incidenta, govori o tome kako se svest naroda sporo menja”, zaključuje naša sagovornica.
Predrag Azdejković, predsednik Gej lezbijskog info centra, smatra da većina ljudi lakše prihvata transseksualne nego homoseksualne osobe, jer smatraju da se promenom pola izvrši „heteroseksualizacija” a te osobe postanu „pravi” muškarci, odnosno „prave” žene.
„Transseksualnost se tretira kao poremećaj koji se leči operativnim putem, a ljudima je lakše kada čuju da se neka polna ’devijacija’ leči, jer ih neobično nervira što homoseksualci neće da se leče i postanu ’kao sav normalan svet’. Čak su i velike religije rekle da nemaju problem sa transseksualnim osobama, a Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori venčava osobe koje su promenile pol. I najviši islamski verski autoriteti rekli su da je transseksualnost božja greška i da ove ljude ne treba diskriminisati”, ocenjuje Azdejković.
Lola Milojević, politikološkinja i ekspert za rodnu ravnopravnost, takođe kaže da bi mogla da prihvati tezu da je društvo tolerantnije prema transseksualnim nego homoseksualnim osobama.
Ona takođe podseća da, osim pola, transseksualne osobe najčešće menjaju sve „detalje” u ličnoj karti, počev od imena pa do mesta boravka, kako bi u novoj sredini počeli život od početka.
„Ne treba zaboraviti da postojanje transrodnih osoba – takozvanih Virdžina, ima duboko istorijsko i kulturološko utemeljenje u našem regionu. I danas postoji nekoliko Virdžina u veoma patrijarhalnim i duboko konzervativnim zajednicama kao što su Crna Gora i Albanija. To su devojčice kojima su nametnute rodne uloge u porodici kako se očevi ne bi sramotili što nemaju mušku decu”, zaključuje Lola Milojević.
Katarina Đorđević
Pogledaj vesti o: Twiter
