Izvor: Politika, 06.Feb.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija nije ubedila ni srpskog sudiju
Zašto sud u Hagu nije prihvatio paralelu svetskog eksperta za genocid koji je Tuđmanov brionski govor uporedio sa nacističkom Vanzejskom konferencijom o konačnom rešenju jevrejskog pitanja
Posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, kojom su odbačene i hrvatska i srpska tužba za genocid, Beograd se čini manje nezadovoljnim od Zagreba, ali ostaje utisak da mnogi nisu razumeli šta se u Hagu zapravo desilo. Tako je narodni poslanik i član Glavnog odbora SPS-a Srđan Dragojević >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na „Tviteru” primetio da „mi u kontratužbi nismo uključili etničko čišćenje koje je daleko lakše dokazati” i da se nada da će se ta stvar „rasvetliti”. Ni visoki funkcioner vladajuće stranke, kako se ispostavlja, nije razumeo da je osnov za tužbu Konvencija UN o genocidu, te da država državu ovom sudu ne može da tuži za neko drugo krivično delo osim genocida.
Dok su u Hrvatskoj veterani masovno, stisnutih pesnica i zuba, pratili izricanje presude i nisu krili ogorčenje i bes zbog „haške nepravde”, u Beogradu su u gotovo kamernoj atmosferi to učinili ljudi iz državnog vrha Srbije i Republike Srpske, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Milorad Dodik. Jedino je Dodik ostao pri stavu da ne može pobeći od osećaja „da je nad Srbima na prostoru Hrvatske počinjen zločin genocida”. Ministar pravde Nikola Selaković, koji je bio prisutan u Hagu, rekao je da nema razloga da bude nezadovoljan.
Kako onda zameriti Milenku Kreći, ad hok sudiji iz Beograda, uvaženom profesoru Pravnog fakulteta, autoru brojnih udžbenika i knjiga (među kojim je jedna koju je pisao zajedno sa Smiljom Avramov), što je i sam glasao za odbijanje srpske tužbe, zajedno sa ostalih 16 sudija? Tada se postavlja pitanje – zašto smo uopšte tužili Hrvatsku? Ako smo znali da je hrvatska tužba neosnovana, zašto smo sami sebi uskratili mogućnost – i satisfakciju – da se Zagreb sam suoči sa odbijanjem svoje tužbe? Ako je naša država pred međunarodnom i domaćom javnošću, zajedno sa svojim ekspertima, tvrdila da je u Hrvatskoj nad Srbima počinjen genocid, kako onda njeni predstavnici nisu nezadovoljni?
Mnogi su u Srbiji, doduše, prijatno iznenađeni što nismo osuđeni, jer do sada uglavnom nismo imali „haške sreće”, navikli smo i na gore. Hrvati se izvukli i za Jasenovac i za „Oluju”, ali smo mi zadovoljni? Srbija je tužila, ali ni sama izgleda nije verovala u svoje reči. Ušlo se u to nekako „sa pola srca”. Ni naš sudija, ni naša država nisu uvereni.
Hrvatski sudija je bar glasao za tužbu svoje države, a pridružio mu se i sudija iz Brazila. Niko ne traži da sudija iz Beograda glasa protiv svoje profesionalne savesti, ako stvarno misli da „Oluja” nije primer genocida, ali u tom slučaju – čemu tužba? Da su, na primer, u Haškom tribunalu imali Miloševićev govor koji bi makar nalikovao onom Tuđmanovom („Srbi treba da nestanu”), proglasili bi da imaju „pištolj koji se puši”. Ne bi morali da dovode 400 svedoka tokom pet godina procesa. I ne bi za „genocidni naum” morali da proglase Miloševićev govor na Gazimestanu i njegove reči o „oružanim bitkama koje se ne mogu isključiti”.
Za Beograd je dodatno neprijatno i to što je kao argument u protivtužbi potegao i Jasenovac, o kome smo u školama učili kao o primeru tog najtežeg zločina. Advokat Zdenko Tomanović, pravni zastupnik Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom, za „Politiku” kaže da predstavnici srpske države i deo njenog pravnog tima o presudi MSP-a govore skoro kao o pobedi:
– Država ima pravo da svoj javno iskazan stav prema genocidu brani svim pravnim, političkim, istorijskim i drugim sredstvima, a ne da kaže da nije nezadovoljna. Zamislite kakvo bi bilo reagovanje i iz regiona i iz međunarodne zajednice da su u slučaju „Milošević” imali transkript sličan onome sa sastanka koji je vodio Tuđman na Brionima, uoči operacije „Oluja”. Snimak na kome bi Milošević govorio sve ono što je Tuđman rekao. Sigurno ne bi rekli da nema razloga da budemo nezadovoljni u slučaju odbijanja tužbe. Bilo bi interesantno čuti šta zapravo misle oni koji su dali nalog za tužbu i koji su zastupali tužbu, da li je bilo genocida ili nije. Ne mogu se pred međunarodnim sudovima podnositi tužbe sa dalekosežnim posledicama, bez odgovornosti i obaveze da taj stav branite, samo iz dnevnopolitičkih razloga.
Zanimljivo je da je član srpskog pravnog tima, kanadski profesor Vilijam Šabas, na sudu u Hagu povukao paralelu između brionskog govora hrvatskog predsednika Franje Tuđmana iz jula 1995, gde postoje precizni transkripti čije delove „Politika” objavljuje uz ovaj tekst – sa nacističkom Vanzejskom konferencijom, na kojoj se planiralo sprovođenje „konačnog rešenja jevrejskog pitanja”, kasnije nazvanog holokaustom. Na skupu, održanom 20. januara 1942. u predgrađu Berlina, prisustvovao je skoro ceo nacistički državni vrh i tada je donet protokol u kome, između ostalog, stoji da Jevreji treba da budu „premešteni na istok na rad”, što je bila šifra za smrt, prema specijalnom „rečniku” koji je naknadno podeljen učesnicima. Učesnici Vanzejskog sastanka nisu osuđeni za genocid samo iz jednog razloga – ovo krivično delo nije postojalo u vreme kada se njima sudilo u Nirnbergu.
--------------------------------------------------------------
Tuđmanovi „Brionski transkripti”: Udari Srbe da nestanu!
Šta je hrvatski predsednik Franjo Tuđman poručio pripadnicima vojnog i državnog vrha na sastanku na Brionima neposredno pred akciju „Oluja”, gde je jedan od učesnika bio i general Ante Gotovina:
– Čini se da bismo mogli povoljnu političku situaciju u Hrvatskoj, demoralizaciju u srpskim redovima, naklonost i ljudi u Europi, jednim dijelom u Europi, ono što je sklono rješenju te krize i u korist Hrvatske gdje imamo znači prijatelja Njemačku koja nas suzdržano podržava i u političkim razgovorima, ali i u NATO gdje također imaju razumijevanja za naše poglede. Imamo i naklonost Sjedinjenih Američkih Država, ali do određene granice, ako ćete gospodo izvršiti na profesionalan način, kao što ste izvršili u zapadnoj Slavoniji u roku od nekoliko dana, to znači molim tri, četiri dana, maksimum osam dana onda možemo računati da ćemo i politički, da nećemo politički ne samo pretrpjeti štete, nego da ćemo politički u tom i takvom svijetu dobiti.
– Zašto pustiti istok na miru? Zato što se i ti naši prijatelji boje da ne uđe Jugoslavija u rat u cjelini, s Jugoslavijom i Rusija, pa prema tome opći rat. Prema tome, istok bismo pustili totalno na miru, a ovo bismo morali riješiti i jug i sjever. Riješiti, na koji način? To je sada tema naše današnje rasprave. Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana.
– S tim što sam rekao, i ovo što smo kazali, da im ovdje treba dati izlaza da mogu... Jer, važno je da im ti civili, da pođu, pa će onda i vojska, i kada kolone pođu, to djeluje psihološki jedni na druge.
– Jedan letak ovako, znači opće rasulo, pobjeda Hrvatske vojske uz podršku svijeta itd. Srbi vi se već povlačite preko itd. a mi vas pozivamo da se ne trebate povlačiti, mi vam jamčimo... Znači, na taj način im dati put, a jamčiti tobože građanska prava itd.
– Čekaj, idem u Ženevu zato da prikrijem ovo, a ne da tamo razgovaram. Neću poslati ministra, nego ću poslati pomoćnika ministra unutarnjih poslova. To je u četvrtak. Prema tome, da prikrijem ovo što spremamo za dan poslije.
Bojan Bilbija
objavljeno: 06.02.2015.
Pogledaj vesti o: Twiter
