Izvor: Politika, 20.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čavić: Zašto sam se ponudio za ambasadora u SAD
Kad sam sa 17-18 godina izabrao fakultet znao sam da neću biti večno sportista. Isto tako, jasno je da svi oni koji su trenutno u vladi i u raznim ambasadama nisu tu samo zato što su toliko stručni
Naš najbolji plivač svih vremena Milorad Čavić poručio je juče preko Tvitera ministru spoljnih poslova Ivanu Mrkiću da može da računa na njega kad je u pitanju mesto ambasadora u Sjedinjenim Američkim Državama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali iza te jedne rečenice, koja je mnogima zazvučala kao šala, krije se mnogo, mnogo gorčine. Ali i strah za sopstvenu bezbednost.
– Nisam džaba na Berkliju završio političku ekonomiju. I pre no što sam upisao taj fakultet razmišljao sam o tome šta posle plivanja, ali nije ovde reč o tim mojim ambicijama, jer smatram da sam još neiskusan za to – kaže Čavić za „Politiku”. – Poenta je da niko ne zna s kakvim se problemima susrećemo i ja i moja plivačka akademija u Kragujevcu. Ne osećam se bezbedno jer na telefonu primam pretnje. Danas mi je jedan rodite rekao da će da dođe da me zgazi zato što smo bili primorani da otkažemo grupu za decu sa posebnim potrebama, razbili su mi automobil, oštetili bazen, ne osećam se najslobodnije na ulici, zato što me neki smatraju posebnom pretnjom jer ne mogu kvalitetom da dokažu svoju moć. Bilo mi je veoma krivo zato što sam kroz razgovor sa tim čovekom video da se i on kao i većina roditelja takve dece s posebnim potrebama naslušao odgovora – ne! Bili smo jedina škola u Srbiji sa takvim programom, pokušali smo kao klub da preuzmemo društvenu ulogu na sebe, ali nismo uspeli. Žao mi je tih roditelja, neki od njih plaču jer su u nama videli podršku.
Čavić kaže da „nikada nije bio neko koga je bilo sramota da krene od nule, da se spusti na najniži nivo” i da to radi i danas:
– Svestan sam kao i svi da se u Srbiji teško živi. Vidim to i kad mi dolaze ljudi koji traže popust zato što njihova ženska deca ne da treniraju redovno zbog menstrualnog ciklusa, a i sam sam bio prinuđen da, zbog finansijskih problema, ugasim deo programa u klubu. Moja firma nikada nije bila komercijalna. Mogao sam da imam jednog trenera na 300 dece, kao u vaterpolu, ali ja na troje dece imam jednog instruktora. Moja čast je važnija od zarade.
Dalje ističe da se oseća kao u kutiji i da mu je krivo što sjajan potencijal koji ima Kragujevac „koče oni koji se nikada nisu bavili plivanjem, treneri komercijalisti”:
– Prvi trener u mom klubu je Sebastijan Higl, brat Nađe Higl, drugi trener mi je Amerikanac Džef Natalizio, a tu sam i ja. Treba li uopšte da ističem koliko je to jak stručni tim. A imamo četiri plivača jer nemamo uslove za rad. Znam da mnogi u Srbiji nemaju novca. Zbog teške finansijske situacije u Kragujevcu iz svog džepa finansiram plate i doprinose za 12 zaposlenih i uslove korišćenja bazena, da bih realizovao svoj san što je nemoguća misija sa uslovima koje imamo. Ja to ne mogu večno. To sve radim iz srca, jer znam da će plivanje biti na daleko većem nivou, sve ostaje Kragujevcu, svaki dinar koji prođe kroz moj klub. Želim da istaknem i to da sam učestvovao u svakoj humanitarnoj akciji u Kragujevcu, da sam nedavno pokrenuo akciju za ljude sa psihijatrijskim potrebama. Obučavam Kragujevčane, to što donosim ostaje njima, njihovom gradu, a niko ne priča da je 1,6 evra budžet vaterpolo kluba, kao ni o novcu koji se izdvaja za fudbal i košarku.
Nije želeo da otkrije ko mu preti, ali tvrdi da neće da ustukne i da će dok god bude video šansu da radi u svojoj zemlji ono što najbolje ume. A to je trenutno vođenje Plivačkog kluba „Akademija Milorad Čavić” u Kragujevcu:
– Volim ovu zemlju više no što ljudi mogu da razumeju, osećam se vredan samo onoliko koliko mogu da joj pružim. Sa problemima u Kragujevcu se osećam ograničeno i strepim da neću postići svoje ciljeve tako što ću nastaviti da se bavim ovim poslom. Svaki dobijeni dinar mogu da opravdam i svaki uloženi dinar vraćam u taj klub. Došao sam sa vizijom kakva nije postojala na Balkanu, ali neki to ne mogu da prepoznaju.
Da ministar Mrkić nije jadikovao da nema kadrove za ključne ambasade (SAD, Kina, Nemačka) i da mu za Ameriku treba „dobra, obrazovana ličnost, da voli SAD ali ne toliko da zaboravi na svoju zemlju” – verovatno se ne bi ni znalo s kakvim se problemima Čavić susreće u Kragujevcu. Ipak, ne krije da ima i političke ambicije, ali ne trenutno:
– Neverovatna je dužnost biti ambasador svoje zemlje i velika je čast kad čovek može da radi u ime države. Daleko od toga da sumnjam da ne bih mogao da budem uspešan ambasador, jer mislim da još mogu da se obrazujem. Uvek sam bio dobar đak i nisam bežao iz škole. Kad sam sa 17-18 godina izabrao fakultet znao sam da neću biti večno sportista. Isto tako, jasno je da svi oni koji su trenutno u vladi i u raznim ambasadama nisu tu samo zato što su toliko stručni.
Milorad Čavić, koji je pod čudnim okolnostima, za stotinku izgubio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008, u čuvenoj trci sa Majklom Felpsom, kaže da se nikada nije hvalio time što je član Kuće slavnih. Niti stavlja u prvi plan što ga je samo neka čudna štoperica pobedila tog dana u pekinškoj „Vodenoj kocki”, već samo jedno:
– Ponosan sam na svoju karijeru kao vrhunski sportista, što to sam sve zaradio pošteno i što svaki dinar mogu da pravdam. Mogu mirno da spavam jer nikoga nisam prevario u životu.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 20.11.2013.
