Izvor: B92, 14.Maj.2010, 07:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarajevo - pozitivna energija
Već čujem blagu ironiju u pitanju koje će mi se postaviti: „Je li, kako sve to danas izgleda? Šta je ostalo od one multikonfesionalnosti, da li su i dalje ravnopravne četiri kulture, zastupljena jednako sva tri pisma?"
Bila je praznična nedelja, osunčana i prijatna, pa sam s lakoćom savladavala strmi uspon ka Kovačima. Povremeno sam zastajala da osmotrim zelene padine Vratnika na kojima su ovde-onde, raštrkani na međusobno udaljenim obroncima, bleštali nizovi belih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kamenih turbeta. Ponegde su muslimanski nadgrobni spomenici iz ranijih epoha, nakrivljeni i zarasli u travu, gotovo skriveni u cveću ili korovu, izgledali kao prirodni deo senovitih bašti kraj drevnih džamija. Bijela i Žuta tabija, dve utvrde s kojih se pruža najlepši pogled na Miljacku i Sarajevo, iznad starih gradskih kapija kroz koje se nekad išlo prema Višegradu, vrvele su od mladih. Među njima većinu nisu činile Sarajlije nego stranci: Nemci, Japanci, Skandinavci...
Učinilo mi se da je, u inat skorašnjoj prošlosti, danas Sarajevo najotvorenije i najposećenije mesto na Balkanu. Sigurno je mnogo razloga zbog kojih ono podstiče znatiželju posetilaca iz celog sveta. Ipak, u tome presudnu ulogu ima svima znana troipogodišnja opsada iz prve polovine devedesetih, pokušaj mučnog i zaludnog, ali bezuspešnog ubijanja grada.
Već čujem blagu ironiju u pitanju koje će mi se postaviti: „Je li, kako sve to danas izgleda? Šta je ostalo od one multikonfesionalnosti, da li su i dalje ravnopravne četiri kulture, zastupljena jednako sva tri pisma?" Pa evo, ako treba da potvrdim vašu prećutnu kritiku: tačno je da su ulice promenile imena, da su pločice zelene, da se često sreću zabrađene devojke, da su tako odevene čak i lutke u izlozima nekih modnih radnji. Pa šta? Pobednička strana ima pravo da istakne svoje simbole, tako je uvek bilo, i biće.
A stranci dolaze, između ostalog, i da bi videli, čuli i omirisali taj Orijent na Balkanu. Uostalom, i mi smo se nekada, u bivšem životu, upravo zato zaustavljali u Sarajevu na putu za more, u porodičnom „fići". I kao deca trčkali, uz roditeljska objašnjenja, po Baš-čaršiji i Husref-begovoj džamiji. Malo kasnije, upravo zato smo ovamo došli na ekskurziju, s Petom beogradskom: Danju smo obilazili gradske znamenitosti i muslimansko groblje na Alifakovcu, a noću diskoteku u Skenderiji.
„Meni je i ona Jugoslavija bila pretesna, a kamoli ovo danas", čujem sebe kako izgovaram tu rečenicu-opravdanje. Polaznice književno-prevodilačke radionice u francuskom kulturnom centru „Andre Malro", preko puta pijace Merkale, klimaju glavom s razumevanjem. Višnja, Almira, Bisera, Dženana, Mirela, Azra, Alisa, Merdžana. Izgovaram i drugu rečenicu-podilaženje, ali svejedno istinitu. Kažem im kako ima predloga da ih imitiramo, pa da i u Beogradu pokrenemo takvu radionicu. „Ih, pa nas niko ne može imitirati", odgovaraju uz smeh, jednoglasno, kao da su se unapred dogovorile. I zbilja su neponovljive, jedinstvene, po toj veseloj neiscrpnoj pozitivnoj energiji.
Kada sam se od njih oprostila, pošla sam u traganje za vlastitim uspomenama i sopstvenom prošlošću, koja se donekle poklapa s prošlošću one zemlje, počivše. Pa sam se setila Skoplja, zbog dečaka koji je kraj skopske čaršije pre četvrt veka, isto kao danas ovaj mali na Ferhadiji, svirao na harmonici istu melodiju, valcer iz Kusturičinog filma „Otac na službenom putu". Setila sam se i Ljubljane u koju smo isto išli na ekskurziju, i koja je isto ovako rasla duž obala nevelike reke uz planine čiji su vrhovi i u maju, kao ovi oko Sarajeva danas, bili prekriveni snegom. Setila sam se i Rijeke i Pule, zbog istih ovakvih austrougarskih građevina, otmenih i lepih.
Ali su se samo u Sarajevu sudarile tako kobno i tako očigledno te dve tada najveće vojne sile, austrijska i otomanska. Od tog sudara potresi kao da još traju, i posle više od tri veka, pomislila sam. „A bivša Skerlićeva ulica, gde je?" pitam. „Tražite ambasadu ili obdanište?" znatiželjna je starija gospođa. Ne mogu da joj kažem da tražim razbijene deliće moje prošlosti, u pokušaju da ih povežem. Kao što je toga dana svet pokazao da je povezan, kada je zajedničkim vojnim snagama proslavio pobedu nad fašizmom, ili zajedničkim finansijskim naporima spasao zajedničku valutu.
Jedino nama to spasavanje zajedništva nije pošlo za rukom.
Autor: Ana A. Jovanović
(Danas)
