Izvor: B92, 19.Mar.2010, 18:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Minhen i bavarsko gostoljublje

Minhen me dočekao zamagljenom kriglom tamnoga piva, skupljim od prozirnog. Budući da nisam pivopija, nisam ni tragao za Gradskom pivnicom, sazdanom 1897, gde je, vele, prvi put javno točeno pivo.

Izvor: Danas

Te 1897. godine stala je da se doziđuje i Avgustinska pivnica sa dve hiljade sedišta. Međutim, sasvim nehotice, obreo sam se na tržnici, gde je smeštena pivnica „Lav na pijaci". Pa ko bi strašnome >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << lavu odoleo?

Razgovorljiva žustra krčmarica upućuje me da pivnica postoji od 1786. godine, možda još i ranije. Srčući polagano „šampanjac radničke klase", razbijam glavu odgonetanjem: zašto se pivo, slikom na boci, krigli ili čaši, često vezuje za divlje životinje? Medveda, jelena, lava... U Minhenu se, možda, ipak nađe razložno opravdanje: grad je u dvanaestom stoleću osnovao moćni saksonski vojvoda Henri Lav (ni u kakvom srodstu sa Ričardom Lavljeg Srca). Lav na prestolu, lav na pijaci, lav zatočen u burad...

Kobasice uopšte nisam umakao u pivsku penu. Postoji u Gradskoj kući restoran, uvek krcat. Jeftinije je dosta samoposluživati se. Dok stojim i sa saputnicom glasno prebiram koje porcije da se latim, dopre glas sa kase, razgovetno srpski:

Ako uzmete jelo, onda je supa besplatna.

Blagodarno je doživeti makar majušnu pomoć u tuđini. Namah se setih kako je kasnojesenjih dana 1900. u Minhen prispeo mlađani Dobrivoje Milutinović da se kod Joce Savića, glavnog reditelja Kraljevskog dvorskog i nacionalnog pozorišta, doučava glumljenju.

Pozorište je sazdano 1818, dakle, dosta pre Gradske pivnice, a imalo je čak stotinu sedišta više nego Avgustinska pivnica!) Usput pokraden u vozu, Dobrica stiže samo s koferčetom i komadićem papira na kojem je ispisana bila minhenska adresa Nišlije čika Mite, duvandžije. Kraljev pitomac koji ne zna da bekne švapski, nekako je ipak pronašao stručnjaka za duvan, šefa odeljenja u poznatoj fabrici duvana i cigareta. Čika Mita se dosta našao Dobrici. I Nadežda Petrović, koja je u to doba učila da slika u Minhenu: preporučila je Dobricu Jocinoj pažnji.

Od stipendije, Dobrici nije preostajalo ni za popravku cipela. Ali predstave nije propuštao ni mokrih stopala. Jedne večeri, posle pljuska, gledao je „Romea i Juliju" kad ga, ne zna se u kom činu, uhvati strašna groznica. Na noge nije mogao stati; neka sredovečna žena i sin njen pomogli su mu da do stana dođe i strpali ga u postelju. Posle dva dana, uvidevši da Dobrica ne navraća, zatekao ga je u vatruštini čika Mita. Glumac je dopao bolnice, jer je već i krv stao pljuvati. Dok je ležao, divna duša, češka glumica Svoboda, skupljala je priloge. Za svega nekolike večeri pribrala je gotovo šest stotina maraka. Da se plati bolnica pola godine unapred, a preostade i za džeparac, koji mu predade Joca Savić.

Dobrivoje Milutinović se iz Minhena vratio u Beograd da gledateljstvu pokaže čemu ga je Savić naučio: stasao je, vremenom, u može biti najboljeg srpskog i evropskog Otela dotad.

Joca Savić je pogreben 1915, na dan rođenja, 10. maja, u Minhenu, na Gradskom groblju u Švabingu.

A ja, ja sam supu baš u slast posrkao.

Autor: Branislav Todorović Klinić

Nastavak na B92...