Izvor: B92, 28.Okt.2010, 11:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antanarivo, delić Evrope u okeanu
Da vas neko iz aviona spusti vama neznano gde, a zapravo ciljano u Antananarivo, pomislili biste da ste se obreli u jednom nepoznatom evropskom gradu. I to veoma lepom, izrazito, ali nikako ne ekstremno modernom i, sasvim neočekivano, ukrašenom tropskim rastinjem. Kakva neponovljiva protivrečnost!
Autor: Nada Mijatović
Da, (naravno subjektivno) doživljen glavni grad Madagaskara, po veličini četvrtog ostrva na svetu (posle Grenlanda, Nove Gvineje i Bornea). A kada >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se tu obrete i počnete da šetate širokim čistim ulicama, primetićete da se ova egzotična prestonica najegzotičnije ostrvske države u Indijskom okeanu, prostire na nekoliko brdašca i da je okružena pirinčanim poljima. Oni u pogledu graditeljstva obavešteniji među vama brzo će proceniti da u njenom centru preovladava francuski stil, a kada zađe po brežuljkastoj periferiji, uočiće autentičnu, sada već zna: madagaskarsku arhitekturu, nezaboravno upečatljivu i ni sa čim uporedivu.
Čujete razgovor prolaznika, uzgred sasvim obično odevenih, ali glave pokrivene turbanom ili maramom i ne možete da ga razaberete ni odredite. Nikakvo čudo, jer ovde se govori madagaskarskim, to jest svojim originalnim jezikom (zove se malagasi), izvedenim iz malajskog. Ali mnogi građani, bar oni malo obrazovaniji, „nabadaju" engleski (koji je na drugom ostrvlju u Indijskom okeanu zvanični, pa čak i školski) i francuski, što je ostatak ostatka nekadašnje kratkotrajne francuske kolonijalne vladavine.
- Sve do početka hrišćanske ere naše ostrvo je bilo nenastanjeno, a onda su počeli da pridolaze, ne zna se zašto, malajski moreplovci iz indonežanskih prostora, donoseći sobom svoje navike i običaje - priča nam autentični Madagaskarac, naš domaćin Anatol Fit.
Posle su se u talasima doseljavali drugi migranti doslovno iz cele Afrike, ali i Azije i tako se stapanjem najrazličitijih naroda, ili bolje reći plemena, stvaralo naše nacionalno biće. Sada smo svi kao jedan i svi zajednički težimo razvijanju socijalizma.
Sa ljudima na ulici može se razgovarati, ali dobro sporazumevanje moguće je samo sa najobrazovanijima koji će vam, na francuskom ili engleskom, odmah reći da oni nikad nisu bili, bar ne za duže vreme, kolonija velikih evropskih sila u pravom smislu reči. Da su svi pokušaji potčinjavanja Madagaskaraca, od strane i Engleza, i Francuza, Portugalaca, Holanđana završavani neuspehom. „Hteli smo da ostanemo svoji i u tome smo uspeli", reći će vam svaki sagovornik. A on, kao i svi drugi ostrvljani, ni po čemu svojim izgledom nije karakterističan. Ima među njima (čini se najviše) belaca, ima i crnaca, i mrkoputih, kao i izrazito indijskih tipova. I svi deluju pitomo i pristupačno.
- Znam da je svuda u svetu navala na glavni grad, pa je prirodno da to dolazi do izražaja i kod nas - opet se oglašava Anatol Fit. - Do skora je Antananarivo bio ujednačeno uredan, čist i, kao što sami primetiste, prelep grad, neoskrnavljen bez veze i mere izgrađenim predgrađima. Sada je mnogo ružnih favela koje bi se lako raščistile kada bi ljudi hteli da se isele u unutrašnjost zemlje, gde bi mogli da izgrade mnogo bolji, mnogo kvalitetniji život nego u ovim prigradskim četvrtima.
Pa da... zašto bi Madagaskarci bili svetski izuzetak?!
