Izvor: TvojPortal.com, 24.Jul.2011, 14:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trpljen - spasen između dve rampe
Dnevnik.rs U letnjem špicu turističke sezone, na putu iz Evrope, višečasovno čekanje na ulazu u Srbiju iz Mađarske na drumskom graničnom prelazu Horgoš-Reske, uz moguću reprizu i u povratku, za putnike namernike je najneugodnija epizoda. U velikom krkljancu između dve rampe, prekjuče je od popodneva do večeri, mic po mic, proveo i reporter "Dnevnika".
– Ide polako, ali strpljenje je jedini spas – nije se jedio vozač Siniša Lacko iz Subotice. – Malo je gužva >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << zato što turisti iz Evrope idu na odmor, pa je prelaz prebukiran. Kod Horgoša prelazim skoro svaki dan, prevozim automobile iz Segedina. Nije baš uvek ovako, u principu je prohodno, samo treba malo strpljenja.
Koliko čeka, pitam vozača u automobilu pančevačkih registarskih oznaka?
– Jel ti to mene zezaš – uzvraća on, a kada mu kažem da sam u susednoj nepreglednoj koloni autobusa, malo se odobrovolji. – Čekam izgleda manje nego vi, sustigli smo vas i obilazimo. Putujemo iz Austrije, tu smo tek pola sata. Kolona se sastavila skroz do mađarske rampe, pa tamo više ne propuštaju, dok se malo ne raščisti situacija. Ne putujemo baš često, ali se baš potrefilo da upadnemo u gužvu, juče prilikom odlaska i evo danas u povratku. Ovo je valjda jedini ispravan granični prelaz, pa zato svi ovde navaljuju. Da smo malo bolje razmislili, išli bismo na neki drugi prelaz, ali Đala radi samo do 18 sati, tamo smo već zakasnili...
Dok se autobus "Molprevoza" retko i sporo pomera na ničijoj zemlji, upravo tamo gde tabla označava prestanak prelaza Reske, a putnike dočekuje velika plava tabla dobrodošlice u Srbiju, starina Lajoš Kavai iz Kanjiže trpeljivo se oslanja na zaštitnu ogradu:
– Odavno nisam bio u Mađarskoj, a ko zna da li ću i kada opet, u većoj gužvi davno se nisam našao. Išli smo s društvom u mesto Balašća kod Segedina, da vidimo jedan salaš. Od pola četiri smo u koloni kod Reske, već će veče, ovo je za mene predugo čekanje. Autobusi se ne mrdaju, za više od tri sata samo su dva prešla našu rampu. Trebalo bi i moglo bi brže. Limuzine pored nas brže promiču, prošlo ih je već na stotine...
Laslo Varga iz Sente više i ne gleda na sat, očekujući da će posle tročasovnog sporog pomeranja kolone autobusa, čekati još najmanje dva sata:
– Sada nisam prebrojavao, ali malo ranije sam to uradio, bilo je ispred nas 27 autobusa. Problem je što ne mrdamo više od sata, a ne što je toliko autobusa ispred nas...
Jedna od njegovih saputnica iz istog autobusa priča da je neshvatljivo ponašanje počelo još na izlazu iz Mađarske. Autobus u kojem putuju je zadržan, bez ikakvog razloga i objašnjenja, dok je u međuvremenu propuštreno sedam autobusa mađarskih i slovačkih registarskih oznaka.
– Ujutro nije bilo problema, brzo smo prošli našu granicu, za svega dvadesetak minuta, ali sada čekamo već skoro četiri sata. Sada ne znam da li je lakše ući u Evropsku uniju, ili izaći iz nje. Izgleda ipak da je teže izaći, jer predugo čekamo. Razlog ne znamo, treba pitati nadležne organe na prelazu – žali se šofer autobusa, ne želeći da mu se pominje ime.
Pored kolone autobusa i kamiona, dospeli smo na deonicu gde promiču putnički automobili jednom trakom, odakle se malo dalje šire u ogroman levak pred našim rampama. Limuzine su mahom stranih registracija. Boban Vesin iz Novog Sada i njegovi saputnici razmahnuli su se oko njihove crvene kočije.
– Nećemo ga valjda paliti i gasiti non-stop. U koloni smo već sat vremena, ipak je opušteno, družimo se i razvijamo mišiće. Prvi put smo kolima preko granice. Bolje pomozi, poguraj malo – kaže Boban.
Smederevac Svetozar Panić dodaje da su mu iskustva na granici –nikakva.
– Mi sami sebi stvaramo gužvu. Dovde smo iz Austrije stigli za sedam sati, a ovde čekamo duže od sata – žali se gastarbajter Panić.
I Goran Jeftić iz Mladenovca objašnjava da je od Beča do pred našu granicu stigao dosta brzo, za svega četiri sata, da je u 18 sati bio na izlazu iz Mađarske.
– Tamo smo prošli za 20 minuta, ovde ne znam koliko će potrajati. Nemamo loših iskustva sa granice, samo što se ipak dugo čeka, a za ovakve špiceve malo je prolaznih rampi – kazuje Jeftić.
Potrebu da se olakšaju, mnogi najjednostavnije rešavaju odlaskom u šumarak na ničijoj zemlji, desno od plave table "Dobro došli u Srbiju". Bez obzira na gužvu, kad zagusti, napravi se već neki red. Muškarci se brže snađu, ali i žene pronađu svoj žbun. Srećom, leto je.
Posle uobičajene smene policijskih i carinskih službenika na rampi kao da se kolone brže kreću. Zastoj je i iz suprotnog smera, put Evrope projuri tek neko vozilo. Tom trakom uočavamo kako dvojica mađarskih policajaca, pešice na našu stranu sprovode dvojicu grešnika, pa se posle sami bez njih vratiše da nastave dežurstvo na ulasku u Evropu. Onda i nama sine ideja, da ostavimo društvo iz kolone autobusa, pa se pešice bez čekanja vratimo iz Evrope. U međuvremenu gotovom deonicom Mrkonjićevog autoputa stigne prevoz, pa se srećno vratimo kući, ne stigavši zvaničnike da pitamo za gužvu, da ih ne bi zadržavali u poslu, da ostali zbog nas ne bi duže čekali.
Milorad Mitrović
auto puthorgoš
Pogledaj vesti o: Subotica
