Izvor: Politika, 23.Okt.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hamburg pred svitanje
Daleko od toga da sam ranoranilac. San i topao krevet su mi draži od izlaska sunca i čari jutra, ali neke stvari je prosto greh zaobići.
Prošle su tri nedelje od kad sam se preselila na sam sever Nemačke, u velelepni Hamburg. Grad sa najviše kanala i mostova na svetu, druga najveća luka u Evropi i mesto u koje sam se zaljubila brzinom svetlosti.
A opšte je poznato da se za ljubav čine čuda, te sam ja u nedelju ujutru, po mrklom mraku – i sa najnovijom Samsung >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << NX kamerom oko vrata, kao pravi turista – krenula put riblje pijace.
„Hamburger Fišmarkt” ima istoriju dugu 300 godina i predstavlja vrlo specifičnu kombinaciju vrednog rada i lučkog života - otelotvorenje svega onoga što čini Nemce i grad Hamburg posebnim. Barem tako kažu svi vodiči, koji pijacu s ponosnom stavljaju na vrh svojih ‘mast si’ lista.
Objašnjeno mi je da ako želim da doživim pijacu kako treba, moram do nje doći preko čuvenog Reperbana – hamburškog ekvivalenta ulice Crvenih Fenjera.
Pa je tako moj put do sveže ribe i istorije grada počeo uz seks šopove, golotinju i horde pijanih turista i lokalaca. A tradicija je nalagala da mnogi idu upravo u mom pravcu, ka trežnjenju uz riblji doručak.
Nailazim na prve znake luke i moćne hamburške industrije dok se nebo polako pretapa iz crnila u mekše plavo. Hvatam se za svoj Samsung, i po ko zna koji put zahvaljujem njegovom ’najt moudu’, bez kog bi mi slike bile samo crnilo.
Očekujem da me preplavi onaj prepoznatljivi, često prejaki, zadah ribe, ali se za sad vešto krije. Ono što me preplavljuje su nove horde ljudi, sada već mešavine ranoranilaca, odlučnih turista i po kog zalutalog pijanca. Poslušno koračamo jedni iza drugih – kao mališani u vrtiću – u potrazi za ribom. A ribe nigde. „Čuvena riblja pijaca” mi sve više liči na neki zaboravljeni hodnik Beogradskog sajma. Svuda oko mene su štandovi koji nude jeftine džidžabidže, od kačketa i čarapa do magneta i kineskih dresova. Ubrzavam korak koliko mogu i računam koliko bi mi vremena trebalo da se vratim u krevet.
Ipak, dajem pijaci još koji korak da me osvoji, i ne grešim. Ispred mene je otvorena luka, i izdvojeni, osvetljeni kamion. U njemu je jedna porodica, koja radi upravo ono što mi je obećano – prodaje ribu. Ili bolje rečeno, otac prodaje ribu, glasno i harizmatično. Plavokosi sin i ćerka deluju kao da ni oni baš nisu vrsni ranoranioci, ili barem ne svojom voljom. Dok očev glas postaje sve prodorniji, a cene ribe sve niže, oko kamiona se stvara gužva. Ja razumem tek poneku reč, ali publika se grohotom smeje. Tu i tamo neko priđe i razmeni koji evro za sveže ulovljenu ribu.
„Toliko je sveža da se čak ni ne oseća,„ dobaci Amerikanac, očigledno poznavalac, do mene. Sad mi je jasnije zašto nema prepoznatljivog mirisa.
Dok polako nastavljam svoj put, i dalje žaleći plavokosog dečkića koga otac prene iz sna kad treba mušteriji da se vrati kusur, kamionu prilazi starac.
Očigledno pijan, očigledno beskućnik. Prilazi tik do stakla i pokazuje na ribu koju hoće, predomišlja se i bira drugu, ali izostaje pružena novčanica. Ribar ga ignoriše i nastavlja svoju viku. Zatim kao da se predomišlja, vraća se ka starcu. „Dođi posle deset, tada zatvaramo.„ Toliko sam uspela da razumem.
Dva sata kasnije, zaista se vraćam ka svom toplom krevetu. Posle sendviča od ribe sa bolno dugačkim imenom i susreta sa još po kojim ribarskim kamionom, oprostila sam se od pijace. Objektivom hvatam prve zrake sunca i obasjava me toplota moćnog grada, koji je izrastao iz ove jedne luke i bezbroj vrednih, ribarskih duša.
Sonja Nikčević
Hamburg, Nemačka
objavljeno: 23.10.2013
Pogledaj vesti o: Samsung
