Izvor: Blic, 26.Dec.2008, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Običan dan Duleta Muve
U dane izuzetno niskog vodostaja Dunava, kažu, kod Tekije je u vodi moguće videti krst i deo tornja crkve potopljene u avgustu 1967. godine. Tri godine od početka izgradnje hidroelektrane na Đerdapu, tada je zbog brane pod vodom na rumunskoj strani ostala Oršava, i još devet sela, a na našoj Tekija, Sip, Malo i Veliko Golubinje, Donji Milanovac i Dobra.
Pričaju da u upravi Hidroelektrane postoji dvadesetominutni dokumentarni filmski zapis o tim danima. Oni koji su film >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << videli, tvrde da je reč o potresnom svedočanstvu, jer odrasli su ljudi plakali, milicija je grubo intervenisala i vukla žene... a voda je neumoljivo nadirala, ulazeći u dvorišta i kuće.
Tekijanci, a da taj film nisu gledali iako su i njihovi likovi, četiri decenije mlađi, možda tamo zabeleženi, pričali su mi o vlasniku kafane kome ni milicija nije mogla ništa - nije dozvolio da se iz kafane bilo šta iznese, na sto u dvorištu stavio je pušku, seo, i čekao vodu. Trajalo je ceo dan, a na kraju je samo vrtlog nosio papirni novac... A na novoj obali, na nekadašnjem brdu ispod ogranka Miroča, podignuta je nova Tekija. Poslednji put kad je brojano, bilo je 997 stanovnika. Duško Lazarević (34), jedan je od njih.
Na Dunavu između Golupca i Brze Palanke poznat kao Dule Muva, počinje da radi pre nego što osvoji dan. U njegovom poslu podjednako su važni i znanje i sreća, a ova, poznato je, ne boluje od tačnosti. Treba joj dati vremena da naiđe... Dule Muva je ribar.
Kilogram smuđa nakupci mu plaćaju 300 dinara, tolstolobika 150, a sitnu belu ribu, kaže, niko neće... Za dozvolu za ribarenje daje 80.000 dinara godišnje. „Samo uzmu te pare, a ništa ne dobijemo: ribokradice ne jure, reku ne poribljavaju...” I još: isto toliko plaćaju dozvolu i beogradski, novosadski... alasi, a oni, kaže Muva, „imaju dve obale, i mogu da ribare i danju i noću”.
U Đerdapu, druga polovina reke pripada Rumunima, a zbog granice, izlazak na reku noću je zabranjen. Desi se da čamac pređe u rumunske vode. Tada se na ribara ustreme brzi patrolni čamci - među ribarima se priča da je cela ta strana pokrivena radarima, ali teško da je ko od njih te uređaje video - ... i onda: privođenje, zaplena čamca i mreža, i zatvor dok se ne plati kazna od 500 evra. A granica je nevidljiva, nema je na vodi...
Počeo je kao dvanaestogodišnjak, sa bratom. „Imali smo neku mrežu da te bog sačuva, i izvezemo se čamcem na vesla...” Pradeda Duletov - i njega su zvali Muva - bio je ribar, dedu i oca je preskočilo, pa sad on...
Iz čamca, spretno rukujući motorom, jer važan je pravac u odnosu na tok vode... izbaci najlonsku mrežu dugu sto, a „duboku” 14 metara, koju ispod površine održavaju dobro podešeni plovci od plastičnih flaša, a ka dnu je šire metalni tegovi... i onda je tako raširenu, vodeći računa o struji vode, vuče rekom. Sat, dva... i to se zove „balanje”. Dobar, uspešan, dan je kad uveče donese 10-15 kilograma smuđa.
Dule Muva ne izlazi na reku samo kad je jak vetar. Za kišu i sneg ima kabanicu, a za ledenu vodu... za ledenu vodu nema ništa, pa se voda sa mreže, dok je izvlači, sliva u mlazevima koji seku kao žileti na ruke. Sto metara mreže - sto puta tako prilikom jednog vađenja. Gleda me sa nerazumevanjem dok se raspitujem za ovo.
Obična stvar za Duleta iz Tekije...
