Izvor: Blic, 22.Apr.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na brodu za Ameriku
Najteži deo šesnaestodnevnog puta bila je plovidba od Marseja, preko Barselone, Almerije, Kanarskih Ostrva i Rio de Žaneira do Montevidea
Prepodne je brzo prošlo. Dok su igrači šetali oko hotela, predsednik Seta pokušavao je da ubedi rukovodstvo naše ekipe da po povratku, 24. avgusta, naš tim gostuje u Marseju, ali dr Andrejević je hteo da čuje još neke ponude i izbegao je čvrsto obećanje jer računa i na mogućnost odigravanja utakmica u Južnoj Americi. G. Pužon, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predsednik Seta, iznosi novu ponudu, dve vezane utakmice 23. avgusta sa Marsejom i 24. sa Setom. Dogovor je načelan, ali dr Andrejević otvoreno kaže da će ekipa ostati u Južnoj Americi ako tamošnje ponude budu zanimljivije.
Ivica Bek potvrđuje da su Francuzi otputovali u oslabljenom sastavu, što Boška Simonovića i nekolicinu igrača navodi na pomisao da ćemo u eventualnom susretu s njima odneti siguran štih, ali ih je dr Andrejević odmah upozorio:
„Kako iz Evrope idu samo četiri reprezentacije, logično je da FIFA po jednu rasporedi u svaku od četiri grupe..."
Uz ekipu su stalno konzul g. Adžemović i službenik konzulata g. Mirković. Igrači se slikaju ispred broda koji deluje impresivno. Ima nosivost 14 tona i 9.000 konjskih snaga, dug je 147,60 metara, a širok 18,45. Kada su se igrači već ukrcali, odnekud se pojavio i Milorad - Mića Mitrović, došao samo da pozdravi drugove iz BSK-a, u kome je debitovao još 1924. Mića je od 1928. član Monpeljea, zajedno sa Ivicom Bekom. Bio je reprezentativac na Olimpijadi u Amsterdamu 1928.
U 18 sati ekipa se ukrcala na „Floridu", prvi utisak bio je više nego povoljan. Kabine su bile prostrane, sa po četiri ležaja, ali je kompanija sredila sa upravom da bude trojica igrača u jednoj kabini. Vreme je bilo lepo, more mirno, a prvi utisci veoma povoljni. Na brodu nije bilo mnogo putnika, najviše u trećoj klasi, gde je bilo i najbučnije. Naši su bili u drugoj, dok je najmanje gostiju bilo u najluksuznijoj - prvoj. Brod je bio veoma komforan, sa nekoliko restorana, kupatilima, bazenom na palubi, salom za pušenje, bibliotekom.
Posle obilne večere i francuskog vina, koje je naše rukovodstvo ocenilo kao „veoma dobro", igrači su već u 22.30 bili u krevetima. Svi su ubrzo zaspali, umorni od trodnevnog puta vozovima.
Prva stanica bila je Barselona. Jutro je bilo lepo, a grad je još sa broda delovao impresivno. Obavezna stanica je „Svetska izložba", kojoj je Barselona bila domaćin prethodne godine. Svaka država imala je svoj paviljon, tu je i jugoslovenski, ali su mu temelji narušeni posle nedavne bujice... Igrači se slikaju, to je ipak deo Jugoslavije daleko od kuće. Sledeća stanica je stadion FK Barselona. Fudbaleri su zapanjeni onim što vide. Teren je zeleni ćilim, svež i negovan, nigde zakrpljen. Tribine su sa sedištima, između redova saksije sa cvećem, a palme upotpunjavaju sliku... Niko ne kaže ništa, ali svima je na usnama isto pitanje:
„Eh, kad ćemo mi imati ovakve terene..."
Rukovodstvo u jednoj radnji na brzinu kupuje 17 belih dresova za treninge, a Boško Simonović nabavlja nove ploče za svoj fotoaparat za slike koje (verovatno) nikada niko neće videti... Nastavak puta u 13 časova počinje u veoma lepom raspoloženju. Sledeća stanica je Almerija, još uvek uz obalu, tako da nikoga ne hvata panika. U Almeriju se stiglo rano po podne, ali nije bilo iskrcavanja. Brod se ukotvio daleko od obale i posle dva sata nastavio ka Kanarskim ostrvima.
Sutradan ujutro, u sedam, retki putnici koji su već bili ustali i sa palube svog dela broda gledali u beskrajnu morsku daljinu sa čuđenjem su posmatrali grupu mladića u belim dresovima koji su gimnasticirali kao da su na sportskom terenu.
Unuk vojvode Putnika
Dr Milutin Ivković Milutinac (3. 3. 1906, Beograd - 25. 5. 1943, Jajinci, Beograd), legenda predratnog jugoslovenskog fudbala, veliki igrač, izuzetna ličnost, lekar, levičar, ilegalni politički radnik. Unuk po majci vojvode Radomira Putnika. Počeo je da igra u podmlatku Jugoslavije 1922. i ostao u tom klubu do 1929, osvojivši s njim državna prvenstva 1924. i 1925. Kasnije je prešao u Soko i kao njegov član bio kapiten u Montevideu. U reprezentaciji je debitovao 28. oktobra 1925. u Parizu protiv Francuske i do 1934. odigrao 39 utakmica. Bio je poznat kao „državna kočnica". Po povratku sa Svetskog prvenstva, 1. oktobra 1930, oženio se Elom i već 1931. rodila im se prva kćer Gordana. Iste godine je diplomirao medicinu, a kasnije je specijalizovao dermatologiju. Druga kćer Mirjana rodila se 1934. Bio je jedan od inicijatora bojkota Olimpijade u Berlinu 1936, uređivao je list „Mladost", iza koga je stajala Komunistička partija. Nemci su ga uhapsili i streljali 1943. u Jajincima. Na stadionu Partizana FSJ je 1951. otkrio spomen- ploču posvećenu Milutincu, a 1959. postavljena je još jedna, njegovom klupskom drugu iz Jugoslavije Bošku Petroviću, koji je poginuo u Španskom građanskom ratu 1937. kao pilot dobrovoljac. Ulica u blizini Partizanovog stadiona danas nosi njegovo ime.
Nastaviće se...
.jpg)
